Мошо Одаловић

Мошо (Момчлило) Одаловић рођен је у Старом Грацком (Липљан) 1947. године, на обали реке Ситнице, под Голеш-планином. Један је од десеторо браће и сестара које су добили отац Тодор и мајка Душанка.

Овако се тога присећа Мошо:

"Мирославка, Јевросима, Илинка, Стана, Милијана, Миодраг, Милисав, Момчило, Михаило и Љубомир. То се зове моје детињство. ДЕСЕТИЦА! Благосно нерешено у оца Тодора и мајке Душанке. Узбудљиво: чим се пробудиш, већ си у вртићу! Зборно место — кухиња, једина загрејана просторија. У сиротињским земљама и нема другог народа — до кухињског. И ово пишем у кухињи. Замисли, читаоче, за нас десеторо — десет радних столова!"

Основну школу завршио је у Липљану, гимназију у Косовској Митровици, а на Филолошком факултету (тада Филозофском) студирао књижевност.

Познате књиге су му: "Мама је глагол од глагола радити", "Друже тата кућни команданте", "Поправљамо низбрдице", "Завичајни буквар", "Лирски покер" (са Трифуновићем, Ршумовићем и Радуловићем), "Где је лампино дете","Жича пчелино чедо", "Баба је ту, ја сам у Јапану" (роман). Радио је као новинар и уредник „Јединства за децу“ и главни уредник „Ђурђевка“. Добитник је бројних награда: Невен, Забавникова, „Златног кључића“ града Смедерева, Златни Гаша, Новосадско Звонце популарности, Горанове плакете, Грачаничке повеље, а носилац је и „Змајевог штапа“ - почасне награде Змајевих дечијих игара итд.

Од 1994. године живи у Смедереву, "у својих 7,5 ари коначне отаџбине", као слободан уметник. Мошо је такође и сликар, илустратор и калиграф. Имао је више самосталних изложби. Најлепше достигнуће каже да му је када о Никољдану умеси славски колач, украси га и испече.

О коначној отаџбини: "С дечачким осмехом показује на три брезе испред куће које наликују онима из руских степа и вели да свака има своје име. Лева је Олга, у средини Волга, а до ње Долга. Зимски је дан, није априли-ли-ли, мада је рођен 1. априла (1947), а Мошо наставља да именом набраја сад голограну дружину са своје отаџбине-окућнице. Храст је Живојин, бор — Острожин, бадем — Горчило, вишња — Вишеслава, трешња — Десанка, дуња — Душанка, три дрена — Миладин, Костадин, Вујадин, шљиве — Дична и Дрчна, а смоква је – Тројанка. Неке су као младице, у путној торби, својеврсној Нојевој барки наших дана, стигле с њим из Старог Грацког."

"Као и дренов штап из дедине шуме који годинама мази и пази, трудећи се да се правилно осуши и не извитопери, како би се у старости наслањао на дрво детињства."

и још, овако Милован Данојлић говори о Моши Одаловићу:

"Мошо Одаловић је велика, племенита дечачина савремене српске поезије, једна од њених покретачких снага... Иза... наоко лаких, лепршавих стихова назире се једно богато, плодно, у основи тешко животно искуство, превазиђено игром, шалом и љубављу према свету и животу. Песник је много видео и доживео, осетио и разумео. Снашла га је велика заједничка мука недавно завршеног века: морао је, у дугој колони избеглица, напустити родну кућу у Старом Грацком, код Липљана, да би се, баш као у временима кад су наши патријарси са народом повлачили према северу, настанио у подножију смедеревске тврђаве. Отети завичај је духовно благо чија се вредност непрестано повећава; он постаје тајна, невидљива баштина, прелази у посед маште, где људско зло нема приступа."