0:00 / 0:00
Radio Komarac
Priče i pesme pred spavanje: Deda
Mala biblioteka pred spavanje
365 priča iz Biblije: Priča o postanju
365 priča iz Biblije: Izgubljeni raj
Radio Komarac
365 priča iz Biblije: Vavilonska kula
365 priča iz Biblije: Priča o Mojsiju
Radio Komarac
365 priča iz Biblije: David ubija Golijata
365 priča iz Biblije: Silni Samson
Radio Komarac
Pesme Male biblioteke: Kako mama kuva (Goran Novakov)
Pesme Male biblioteke: Puž (Milovan Danojlić)
0:00 / 0:00
Radio Komarac Džingl
Priče i pesme pred spavanje: Deda
Mala biblioteka pred spavanje
Radio Komarac Džingl
365 priča iz Biblije: Priča o postanju
Radio Komarac Džingl
365 priča iz Biblije: Izgubljeni raj
365 priča iz Biblije: Vavilonska kula
Radio Komarac Džingl
365 priča iz Biblije: Priča o Mojsiju
365 priča iz Biblije: David ubija Golijata
Radio Komarac Džingl
365 priča iz Biblije: Silni Samson
Kako mama kuva (Goran Novakov)
Puž (Milovan Danojlić)
0:00 / 0:00
Išli smo u Afriku

Dositej Obradović

Dositej (Dimitrije) Obradović je rođen 1739. ili 1742. godine u Čakovu, srpsko-rumunskom mestu u Tamiškom Banatu. Otac Dimitrijev zvao se Đurađ, a po zanimanju bio je ćurčija i trgovac, a majka Kruna bila je kći Ranka Paunkića iz Semartona. Otac mu je umro oko 1748. godine i posle smrti ostavio je udovicu sa četvoro male dece. Mati Kruna umire ubrzo, oko 1752. godine. Deca su se rasturila po porodici a o malom Dimitriju je brinuo jedan tetak. Dete je učilo u mesnoj srpskoj školi. Kako se odlikovao ljubavlju prema knjizi, tetak naumi da ga spremi za popa. Čitanje žitija svetaca zavrte mozak dvanaestogodišnjem dečku, po prirodi sklonom sanjarenju i maštanju, i jednom prilikom htede sa nekim prosjačkim kaluđerima iz Dečana da beži u Tursku, u pustinju da se posveti. Trezveni tetak, videći bolesno stanje detinje mašte, da bi ga zadržao od tih verskih zanosa, odvede ga nazad u Temišvar, kod jednog jorgandžije, na zanat.

Kada se prva povoljna prilika ukazala, stari verski zanos se ponova razbuktao. Dimitrije je ostavio zanat, rodbinu i zavičaj, i jula 1757. godine zakucao na vrata fruškogorskog manastira Hopova. Hopovskom igumanu Teodoru Milutinoviću dopao se bistar dečko koji je već lepo znao da čita, i uzeo ga za svoga đaka. Dimitrije se posvetio izučavanju života svetaca i po uzoru na njih živi isposnički život. Februara 1758. godine Dimitrije je zakaluđeren, i dobija svešteno ime Dositej.

Veoma brzo manastirska prosta svakodnevnica razbija mladom isposniku zablude o kaluđerskom svetiteljstvu. Pomno čitajući i razmišljajući, u Dositeju se rodila želja da ode „makud u svet, gde bi se moglo štogod naučiti". Zapisao je: „Ta, zar bi mogao Zlatousti ovako umno, ovako slatko besediti, da nije učio. Mora se učiti, pa kako bilo". Počinje čitati građanske knjige, samoobrazuje se, uči latinski jezik, želi više znanja i prave nauke. Kaluđeri mu čine smetnje pa se sa njima sukobi. Novembra 1760. beži iz manastira.

Preko Slavonije dolazi do Zagreba, potom učiteljuje u Kninskom Polju, Dalmatinskom Kosovu, Boki Kotorskoj. Upoznaje narodni život, lepote čistog jezika, narodnu mudrost. Kao učitelj i domaći vaspitač, ili kao manastirski gost, obišao je skoro ceo Balkan i Malu Aziju, zatim Italiju, Nemačku, Francusku, Englesku, Austriju i Rusiju.

Vraća se u Dalmaciju, gde je 1770. godine završio tri spisa: Ižica, Hristoitija i Venac od Llfavita. Posle kraćeg boravka u Karlovcima, tada najznačajnijem duhovnom i umnom središtu srpskog naroda, gde je živeo Zaharija Stefanović Orfelin, jedan od najprosvećenijih Srba svoga doba koji ga je podstakao da ide u svet i stiče znanja, otisnuo se u Nemačku i dospeo u Hale. Univerzitet u ovom gradu bio je nosilac ideja prosvećenosti. Dositej se upisuje na univerzitet gde sluša filozofiju. Napuštajući Hale, odbacio je svešteničku odoru, zamenivši je građanskim odelom.

Provodi značajan broj godina u Lajpcigu, Beču i potom u Trstu. Godine 1783 u Lajpcigu, štampa svoje prvo delo „Život i priključenija“. U njemu je ispričao svoj život od rođenja do trideset i devete godine i svoj život propratio mislima o potrebi obrazovanja i nauke. U Lajpcigu je štampao: Pismo Haralampiju (1783), Život i priključenija (1783) i Sovjeti zdravago razuma (1784). U Beču je štampao Basne (1788), kao i Sobranije raznih naravoučitelnih veščej (1793).

Dositejev život iz osnova se izmenio kada je izbio Prvi srpski ustanak. Tada je boravio u Trstu, gde je po drugi put dospeo 1802. godine na poziv srpskih trgovaca. Tršćanski trgovci su mu namenili 2.000 forinti godišnje da uči srpsku decu i stvara svoja dela. U Veneciji je štampao knjigu Etika ili filosofija naravoučitelna (1803). Na prve vesti o dizanju ustanka 1804. godine, Dositej, koji je u tršćanskoj sredini uživao veliki ugled, organizovao je prikupljanje pomoći ustanicima.

Oduševljen pobedama ustanika, Dositej je ispevao nadaleko čuvenu pesmu Vostani Serbie. Širom Srpstva, čuli su se stihovi: „Vostani Serbije, mati naša mila! I postani opet što si prije bila! Bosna, sestra tvoja, na tebe gleda, Hercegova zemlja i Černaja Gora, Daleke države i ostrovi mora." Svome narodu Dositej je predvideo zavidni uspon. Prošao je mnoge zemlje, upoznao mnoge ljude, i baš zbog toga bio je uveren da od Srba „izabranije nacije neće biti"; samo kad nauka i prosveta dođu među njih. Nije proteklo mnogo vremena, kada se Dositej odlučio da pređe u Srbiju: „Ako Bog da takvo dobro izmenjenije stvari u Srbiji, kao što nas novine obnadeždavaju, rado bih u zemlju praroditelja prešao".

U Beograd je došao 1807. godine, pošto je prethodno obavio niz značajnih poslova za ustaničku Srbiju. Kao najprosvećeniji i najučeniji Srbin svoga vremena, postao je prvi srpski ministar prosvete. Podizao je škole, mirio i savetovao ustaničke vođe, i bio je Karađorđev lični sekretar i savetnik. Odmah po postavljenju otpočeo je temeljni rad na otvaranju ne samo osnovnih nego i srednjih i stručnih škola. Već krajem 1807. godine, u Beogradu je otvorena dvorazredna gimnazija.

Godine 1808. pokrenuo je otvaranje Velike škole, koja će prerasti u univerzitet. Na svečanosti upriličenoj tim povodom, istakao je da posle turskog ropstva „valja da se staramo da izbavimo dušu našu od sužanjstva duševnog, to jest od neznanja i slepoće uma". Velika škola je bila mešavina pravnog i filozofskog fakulteta, sa predmetima iz vojne akademije i bogogoslovije. Dve godine kasnije, Dositejevim zalaganjem, u Beogradu je otvorena i Bogoslovija.

U književnom radu, Dositejeva glavna misao je: „biti koristan svome narodu”. On ne stavlja sebi u zadatak da u svojim knjigama izražava sebe, da stvara osobena dela, koja će mu obezbediti slavu. Kao što u njegovim očima nauka nije sama sebi cilj, tako je i književnost samo jedno sredstvo opšteg napretka.

Dositej se borio za opismenjivanje srpskog naroda i za slobodu Srbije. Za života su mu ukazivane brojne časti. Vožd Karađorđe ga je nazvao Rodoljubom naroda svoga. Zanimljiva je i njegova pojava: njegova priroda i osobine poklapaju se sa mislima koje je propovedao i knjigama koje je pisao. Bio je tih, krotak, dobrodušan čovek, sa jakim unutrašnjim životom. Dositejevo zaveštanje je: „Nauči od mudrijega, to ti je velika korist. I nauči drugog koliko možeš: to ti je velika zadužbina".

Dositej Obradović je preminuo 1811. godine u Beogradu. Sahranjen je u Sabornoj crkvi.

—-

Mala biblioteka je objavila „Dositejeve basne”, Dositejev priređen prevod Ezopovih i drugih basni. Knjigu smo objavili u obliku „igrane knjige”, koja sadrži osamdeset četiri zvučna zapisa pročitanih priča.