Александар Вучо - његовим речима:
Родио сам се још у прошлом веку, сасвим тачно: 25. септембра 1897. године. Место рођења - Београд, на углу Немањине и Делиградске улице, у кући која и данас тамо постоји. Детињство ми је протекло без већих потреса, углавном на западном Врачару. Прво, само на скученом терену наше баште, у игри и тучњави са мојим старијим и три млађа брата. Затим на пољанчету у Карађорђевом парку, где сам окусио прве радости и прва разочарања друговања.
Основне школе се радо сећам по дебелим слојевима опалога лишћа, које нико није склањао са турске калдрме. Волео сам да вучем ноге кроз то суво лишће на путу од куће до школе, у Војводе Миленка улици, где се та школа и данас налази. Доживео сам тада, у школском дворишту, и прву своју љубав, а због ње (Јелене) извукао и прве батине изван родитељског дома. Све остало из тог времена затамњено је заборавом, можда зато што са школским предметима нисам имао главобоље, осим са певањем у хору: својим неслухом и погрешним гласом толико сам кварио складност и најједноставније песмице 'Кишо мати благодати' да је учитељ коначно морао да ме избаци из хора. Одлучио се на то тешка срца, јер је мој отац био имућан трговац и 'велики добротвор' школе.
Моје позније детињство и младићство поклапају се временски са бурним догађајима из наше ближе историјске прошлости. Било ми је једанаест година кад је Аустро-Угарска окупирала Босну и Херцеговину. Тих октобарских дана 1908. године, у знак националног револта, одржавале су се бучне демонстрације на улицама Београда, али нама, гимназистима нижих разреда, школске власти су забрањивале да на њима учествујемо. Штавише, држали су нас под кључем за време одмора у учионицама на другом спрату Баталцамијске гимназије. Једнога од тих дана, кад су демонстрације биле на врхунцу, притекли су нам у помоћ дечаци из старијих разреда. На прозор наше учионице прислонили су споља мердевине, помоћу којих се цео наш разред дохватио улице и придружио демонстрантима. Спуштајући се низ те мердевине са раздалеким пречагама, осећао сам се херојем више него икад доцније у животу. Неизбрисиво ми је остао у сећању и Бранислав Нушић, који је тог дана, на белом коњу и са развијореном заставом у руци, предводио демонстранте.
За време балканских ратова (1912-1913) био сам добровољни болничар у Војној болници (данас у кругу Војномедицинске академије). У соби са тешким рањеницима, сваког дана после подне, а често и до касно у ноћ, писао сам писма која су јунаци са Брегалнице и Једрена, без ногу и руку, упућивали својим кућама. Још и данас живе у мени њихове једноставне речи изговорене тешким усахлим гласом, речи које сам стављао на хартију онакве какве су биле и истим редом којим су до мене стизале, не желећи да их мењам или да им у реченицама дам неко друго (писменије) место, и тиме пореметим готово драматичну суштину и редослед изговореног. Дужност ми је још била да рањеницима сваке вечери мерим температуру и да је бележим на болесничким таблицама. Чинио сам то с великом пажњом, али без речи или било каквог другог знака, свестан да је боље да онима са повољним температурама ускратим тренутке радости него да загорчавам часове онима којима 'ватра' није попуштала. Но најупечатљивије су ми остали у сећању 'читалачки часови'. На средини пролаза између кревета, склупчан на шамлици, са позамашном Вуковом збирком народних епских песама на коленима, рецитовао сам десетерце својим тада неуједначеним и патетичним пубертетским гласом. Начин на који су рањеници примали стихове, озбиљност на њиховим лицима и промене које су настајале у њиховим очима, а и по који уздах који би им се отео кад би ток догађаја у песми добио свој узбудљиви обрт, откривали су у мени неслућене понорнице поезије. Дотле сам (морам то признати) био спреман да омрзнем поезију, везујући њено постојање једино за непријатне часове кад сам морао напамет да учим стихове, што ми је врло тешко падало већ и због тога што сам остало школско градиво без бубања лако савлађивао.
Тако се, зачудо, догодило да сам поезију заволео преко народних песама, чији утицај се иначе (колико то сам могу да проценим) не осећа у мом књижевном стваралаштву, које започиње модернистичком поезијом, а већ неколико година доцније добија сва обележја београдског надреализма. Прве своје песме објавио сам у часопису 'Путеви', 1923. године. Затим, једно за другим: збирка песама 'Кров над прозором' (1926), поетски роман 'Корен вида' (1928), песме у прози 'Начела' (1929), збирку стихова 'Хумор Заспалог' и поеме 'Неменикуће' и 'Ћирило и Методије' (1932).
У првом светском рату (1914-1918) учествовао сам као добровољац и заједно са остацима Коњичке дивизије повлачио се преко Албаније. Школовање сам продужио у Француској, прво у Кану, затим у Вирвилу (близу Гренобла), и опет на Азурној обали, у Ници, где сам 1917. године матурирао. Правни факултет сам завршио на Сорбони у Паризу 1920. године. Неки од догађаја из тог временског периода провлаче се кроз мој роман 'Распуст', објављен 1956. године. У годинама 1937. и 1939. хапшен сам као симпатизер Комунистичке партије и уредник полулегалног часописа 'Наша стварност'. У то време, у сарадњи са Душаном Матићем, написао сам поему 'Марија Ручара' (1935), чије је цело издање запленила полиција још у штампарији, а затим роман у два дела 'Глухо доба', који се појавио у мају 1940. године. По трећи пут ме специјална полиција Управе града хапси у октобру 1941. године и спроводи у Бањички логор.
Александар Вучо, о својој поезији за децу: 'Поезија коју сам написао за децу пружила је велику помоћ мојој поезији за одрасле, а и обрнуто. Обе су ме ослободиле предрасуда моралистичке и рационалистичке цензуре. Схватио сам да је начело поезије и начело детињства у суштини једно исто начело жеље. Литература која се пише за децу долази у доба формирања личности. Она треба да допуни утицај васпитања - домаћег и школског. Деци је најважнији изворни, још ненарушени свет жеља и снова. Зато поезија која је намењена деци треба да подстиче, допуњује и распламсава тај чудотворни свет, пружајући малишанима слободу, живу игру духа. Стармале, заморне придике и 'поучности' спутавају дечју имагинацију, коче игру, ограничавају дечји дух. Права поезија поучава не поучавајући.
1933. Вучо је објавио поему за децу „Подвизи дружине пет петлића”. ”Подвизи пет петлића” представљају прекретницу у књижевности за децу, највише због увођења новог начина обраћања деци. Игре звуком и смислом, добили су у овој поеми дубље осмишљење. Хумор је доведен у везу с стварним светом градске деце, с њиховим играма и маштањима, с њиховим правим и измишљеним подвизима. Вучо је тако пружио деци „слободну и живу игру духа”.
