Aleksa

Homer je čuveni grčki pesnik, za koga se pretpostavlja da je živeo u 7. ili 8. veku pre Hrista.

Sav antički svet je verovao u istinitost ličnosti pesnika Homera. Kad je Helen izgovarao reč pesnik, bez dvoumljenja je pomišljao na Homera. Drevno predanje vezuje pesnika Homera za najveće, uistinu zrele i savršene epopeje: Ilijadu i Odiseju. Nastale u Joniji, u Maloj Aziji, vrlo brzo su postale široko narodne. U njima je skupljena ogromna građa o najrazličitijim stranama helenske kulture. U likovima Homerovih junaka oličavaju se najlepše osobine helenskog naroda.

Ilijada je podeljena u 24 knjige i sadrži oko 16 hiljada redova. Ilijada govori o nekoliko poslednjih nedelja desetogodišnjeg Trojanskog rata. Odiseja govori o desetogodišnjem povratku kući istoimenog junaka.

Homerovo ime prvi put se spominje u književnosti u VII veku pre n.e. Ilijada i Odiseja su u staroj Heladi, već u VI veku pre naše ere knjiga na kojoj se vaspitavaju i duhovno uobličavaju naraštaji Helena. Svestranost sadržine oba epa uvek je bila kadra da pronađe put do srca dečaka, zrelog čoveka i starca. Narod voli pesme. One su mu čak nasušna potreba, naročito kad se pesmom i muzikom koja je prati mogu pobuditi uteha, dobro raspoloženje, podsticaj na odbranu otadžbine i mržnja prema neprijatelju. Osećanja se ogledaju na licima slušalaca koji se dive, plaču ili ljute. I sadašnji čitalac u tim epovima doživljuje velika i plemenita osećanja.

Snaga Homerovih epova ogledala se i u zajedničkom jeziku koji je načinjen od delova mnogih dijalekata. Svi su Heleni razumevali taj jezik, mada se njime nije nigde govorilo. On je ujedinjavao helenski svet, rasparčan, inače, na plemena u naseljima i gradovima — državama među kojima su se isticali. Na taj način je stvaran duh jedinstva koji je okupljao Helene protiv Azije, najpre u trojanskom ratu a kasnije u borbi protiv persijskih osvajača.

Ni danas se još ne zna ništa pouzdano o Homerovom životu. Do nas je doprlo devet njegovih životopisa. Svi su puni vrlo izmaštanih a protivrečnih podataka. Oni su iz poznijeg vremena, pa se ne može verovati u njihovu istorijsku vrednost. U svim životopisima nalaze se različita imena Homerovih roditelja i gradova u kojima se rodio.

Kao otac Homerov spominje se bog Apolon, Meon, bog Melet, Dmasagora, pesnis Orfej; a kao majka — Krefeida, Metida, Femista, muza Kaliopa, Klimena. Najviše biografija govore da je njegova majka bila Krefeida, isprva Nimfa, i da je Homera rodila s rečnim bogom Melesom po kojem je on dobio ime Melesigen. Kasnije je Melesigen oslepeo, pa se počeo nazivati Homerom, što na ajolskom dijalektu znači slepac.

Sačuvao se jedan zanimljiv spis od nepoznata pisca, pod nazivom „Nadmetanje Homera i Hesioda”. U tom spisu pominje se još kako je car Hadrijan (drugi vek n.e., po tome se i zna vreme kad je spis nastao) pitao delfijsko proročište otkuda je Homer i ko su mu roditelji, pa je dobio ovakav odgovor:

„Pitaš me za nepoznati rod i otadžbinu božanske Sirene:
Zavičajem je Itačanin, a otac mu je Telemah i Nestorova kćerka Epikasta mati
koja ga je rodila kao kudikamo najmudrijeg čoveka“.

Tako bi po delfijskom proročištu Homer bio unuk Odisejev i Nestorov.

Gde se rodio veliki pesnik? U Heladi je bio popularan ovaj distih:

„Sedam se gradova otima o Homerov zavičaj:
Smirna, Rod, Kolofon, Salamina, Ij, Arg, Atina“.

Preteže mišljenje da se Homer rodio u Smirni gde se nalazio i njegov kip. Ukoliko se i razilaze izvori o mestu Homerova rođenja, svi se uglavnom slažu u tome da je umro na malom ostrvu Iju, blizu Tere, gde su mu dugo prinošene žrtve.

Nigde ne nailazimo na lični opis Homerov. Svi nam ga obično predstavljaju s tipičnim licem siromašnog slepog pevača koji se potuca po svetu i prehranjuje pevanjem. Tako on izgleda i na sačuvanim kipovima koji potiču iz helenističkog doba. (Helenističko doba se u grčkoj kulturi računa od osvajanja Aleksandra Makedonskog do zavođenja rimske vlasti u Maloj Aziji i Egiptu (330 — 30. godine pre n.e.).)

Već u antičko doba se nije znalo tačno koja su pesnička dela Homerova. Smatralo se da su njegove tvorevine Ilijada i Odiseja, Zbornik himni, Margit, Kerkotpi, Boj miševa i žaba, i Kiklički epovi. Ovi epovi (kiklos — krug) obrađuju neprekinut krug mitskih događaja pre Ilijade pa sve do smrti Odisejeve. Herodot je poricao Homeru neke kikličke pesme. Aristotel ih uopšte ne priznaje kao Homerove. U helenističko doba gramatičari prvi put iznose mišljenje da Ilijadu i Odiseju nije spevao isti pesnik.

Stari Heleni, nesložni u mišljenju, ostavili su potomstvu to pitanje nerešeno. Na srednjovekovnom Zapadu su Homerovi epovi bili sasvim zaboravljeni. Homer je jedino preko Ajnejide, speva rimskog pesnika Vergilija, uticao na zapadnoevropski ep. U doba humanizma i renesanse, međutim, glavni uzori će biti dela poznih helenskih i rimskih pisaca. Homer je smatran sirovim i prostim pesnikom prema utančanom i otmenom Vergiliju. Tek kada u kasnije doba poraste oduševljenje za narodnu poeziju, Homerovi epovi dobijaju visoku cenu. Tada i evropski naučnici počinju da se bave istraživanjem o Homeru i o postanku Ilijade i Odiseje.

Naučnici i danas raspravljaju o tome ko je bio, kad je živeo i pod kakvim je uslovima stvarao Homer. Što se tiče pismenosti, ona je u Heladi bila poznata još oko 1500. godine pre naše ere. Malo je ljudi tada znalo pisati. Vični pisanju bili su mahom oni ljudi iz vladarskih krugova. Svakako je Helenima bilo prijatnije da slušaju pesme ili da ih sami pevaju nego da ih prepisuju i čitaju. Ali se „našao čovek koji je spevao Ilijadu i Odiseju i za sebe ih zapisao da bi ih lakše pamtio“.

Danas pobeđuje mišljenje o Homerovu pitanju da je Odiseja mlađa od Ilijade, da ih je ispevao isti pesnik i da nisu nastale na početku stvaranja epske poezije nego kasnije. Pesnik je oba epa stvorio služeći se starijim i dužim pesmama s već obrađenim pričama, koje su stvarane dugo vremena, prenošene s kolena na koleno i ostajale u usmenoj tradiciji sve dok se nije razvila pismenost. Kao rezultat toga u oba epa se zapaža izvesna slojevitost, u vidu naslaga raznih epoha. Jedinstvo Ilijade i Odiseje ipak je neosporno i veoma čvrsto.

Delom preuzeto iz knjige Homer – Izbor iz Ilijade i Odiseje (1968)

Vuk Cerović je rođen u Bijelom Polju 1946. godine. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Bijelom Polju, a studirao, magistrirao i doktorirao u Beogradu. Piše prozu za djecu i odrasle, književnu kritiku, radio drame. Objavio je za odrasle tri zbirke priča: „Drhtaj na rubu”, „Priče sa periferije” i „Tuđi život”; trilogiju „Krug” (tri romana o porodici Marković iz Lazina, o Crnoj Gori u XX stoljeću – „Zle godine”, „Jesen u proljeće” i „Ljeto u Durakovu”). Za djecu je objavio dva romana iz trilogije: „Hrabri dječak Dronjo” i „Dječak traži oca” i dvije zbirke priča – „Blago ispod naše kruške”, „Rođaci iz Lazina” i nekoliko slikovnica.
Objavio je tri studije, jednu o Stefanu Mitrovu Ljubiši, jednu o Nikoli Lopičiću i jednu o Mihajlu Laliću i nekoliko desetina eseja.
Roman „Hrabri dječak Dronjo” nagrađen je nagradom „Politikin zabavnik” kao najbolja knjiga na srpsko-hrvatskom književnom području za 1991. godinu.
Po knjizi „Rođaci iz Lazina” snimljena je u Televiziji Beograd Tv serija „Rođaci iz Lazina” i film „Uroš blesavi sa Ljubišom Samardžićem u glavnoj ulozi. Predaje književnost za decu na filozofskom fakultetu u Nikšiću.

Luis Kerol, (pravo ime Čarls Latvidž Dodžson), je bio matematičar, a bavio se i književnošću, fotografijom, medicinom i naukom. Rođen je 1832. godino. Njegovo književno delo odlikuju neobični humorni i nazamislivi obrti. Bio je veliki majstor mašte, blizak deci i provodio je svaki slobodan trenutak u njihovom društvu. Za decu je stvarao i logičke igre i slagalice. Alisa u zemlji čuda opisuje svet sa druge strane znanog – sa druge strane ogledala. Delo je posebne vrednosti u dečjoj književnosti, koje svojom maštovitošću i čarolijom i danas pleni i decu i odrasle.

Džejms Metju Bari, (engl. James Matthew Barrie) poznatiji kao J. M. Barrie (1860 – 1937). Rođen je 1860. godine kao deveto dete u velikoj škotskoj radničkoj porodici. U svojoj sedmoj godini nesrećnim slučajem gubi brata, što je imalo veliki uticaj, kako na njega, tako i na roditelje. Lik brata je pretočio u Petra Pana, dečaka koji je odbijao da odraste. Njegova najvažnija dela su: „Mali poslanik” (1897), „Divna ulica” (1902), „Divni Kričton” (1902), „Petar Pan” i „Šta svaka žena zna” (1908).

Janko Veselinović (Salaš Crnobarski, 13. maj 1862 – Glogovac, Mačva 26. jun 1905) bio je srpski književnik.

Za dve decenije književnog stvaralaštva objavio je 127 pripovedaka, dva romana, dva započeta romana i dva pozorišna dela.

Porodica Veselinović je u Mačvu doselila iz Hercegovine u 18. veku. Nastanila se u tadašnjem Aginom Salašu, koji danas nosi ime Salaš Crnobarski, nedaleko od Bogatića. Jankov otac Miloš Veselinović rođen je 1837. godine i za razliku od svog dede i oca nije postao ratar, nego sveštenik. Oženio je Jelisavetu Popović, ćerku sveštenika iz Badovinaca. Imali su šestoro dece. Janko je bio prvo dete.

Janko je završio osnovnu školu u selu Glogovcu. Iako vrlo nestašan, bio je i odličan đak. Voleo je muziku i knjige, i pevao je u crkvi. Nakon osnovne škole upisao je gimnaziju u Šapcu. Maturirao je 1878. godine kao najbolji đak. Otac je želeo da Janko nastavi njegov poziv, te je upisao bogosloviju u Beogradu. Janko je napustio bogosloviju za učiteljsku školu koju takođe nije završio. Počeo je da radi u pozorištu.

1880. godine dodeljena mu je učiteljska služba u selu Svileuva kod Koceljeva. Tu je počeo da piše svoja prva dela. Iako reči nisu dolazile lako, upornost i predanost su mu se isplatili.

Vaselinović se često selio između Beograda, Beča, Šapca i Mačve. Vaskada je bio veliki boem, voleo je provoditi vreme po kafanama. Učestvovao je u kratkom Srpsko-bugarskom ratu 1885. godine.

Pisao je za pozorište, i glumio u predstavama „Podvala“, „Đida“ i „Devojačka kletva“. Sa Branislavom Nušićem napisao je veselu igru „Čučuk Stana“. U pozorištu su igrane Veselinovićeve predstave „Jadac“, „Kod vračare“, „Hajduk Stanko“, „Deoba“, „Momče“, „Dukat na glavu“ i „Kumova kletva“.

Najpoznatije Veselinovićevo delo je roman „Hajduk Stanko”, objavljen 1896. godine. U njemu Veselinović opisuje Prvi srpski ustanak u Mačvi. Veselinović oslikava ponositost i neukrotivost srpskog junaka u teškoj borbi protiv Turaka, kao i život tokom ustanka. Roman je naišao na odličan odziv ali postaje posebno slavan posle Drugog svetskog rata. „Hajduk Stanko“ je doživeo stotine izdanja i brojne prevode.

Janko Veselinović je preminuo od tuberkouloze juna 1905., sa tek navršene 43 godine.

Migel de Servantes Saavedra ili samo Migel Servantes (1547. – 1616. godine) bio je španski pisac.

Rođen je u gradiću Alcala de Henares, nedaleko od Madrida, kao četvrto od sedmoro dece siromašnog lekara. Tokom rane mladosti često je sa svojom porodicom menjao mesto boravka. Školovao se u rodnom mestu, Sevilji, i u Madridu, gde je počeo pisati svoje prve pesme. Sa dvadeset godina, kao član pratnje kardinala Akvavive, papinog izaslanika u Španiji, odlazi u Italiju. Tu je upoznao i italijansku književnost i život, bujniji i slobodniji nego u svojoj domovini.

Servantes je učestvovao u mnogim borbama te je bio i zarobljen i odveden u Alžir. Nakon pet godina otkupljen je i vraćen u Španiju. U domovini ga nije dočekala sreća. Niko nije mario za zasluge i patnje isluženog vojnika. U 37. godini se ženi, a od 1582. godine posvećuje književnosti, no njegova pozorišna dela i pesme ne nalaze izdavača.

Godine 1585. objavljuje roman ‘Galatea’. Ovo delo mu ne donosi slavu i novac kojima se nadao. Propast bankara, kod kojeg je položio sav svoj novac, ga upropaštava i dovodi u zatvor.

Upravo u tamnici piše prva poglavlja ‘Don Kihota’ koji će biti objavljen 1605. pod naslovom ‘Umišljeni plemić Don Kihot od Manče’ i tom parodijom postiže veliki uspeh. Servantes je umro u Madridu 1616. godine.

Don Kihot se smatra prvim savremenim zapadno evropskim romanom.

Mala Biblioteka je objavila priređeno izdanje Don Kihota, u obliku igrane knjige. Knjigu je pročitao Pavle Jerinić, a trajanje zvučnog zapisa je 145 minuta.

Mirjana Bulatović (1958) završila je gimnaziju u Srbobranu i književnost na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Radila je najpre u Podgorici, kao novinar i lektor, potom u Novom Sadu, a od 1989. živi i radi u Beogradu kao pesnik i slobodan umetnik. Mirjana Bulatović objavila je više od dvadeset knjiga poezije i proze za odrasle i za decu, kao i tri knjige prevoda ruske poezije. Dobitnik je, pored ostalih, Nagrade Zmajevih dečjih igara za izuzetan stvaralački doprinos savremenom izrazu u književnosti za decu, te nagrade Zlatno pero Rusije.

Osećanje stranca iskusila je u Londonu, živeći u britanskoj prestonici četrnaest meseci (1985. i 1986). Damare otadžbine, maternjeg jezika i pravoslavne vere najdublje je osetila u toku četiri meseca života u Manastiru Vraćevšnici, krajem 1988. i početkom 1989. godine. Na tom svetom mestu, živeći s monahinjama, u konaku bez ogledala, umila se iznutra, oslobodila novinarstva, skinula s duše još neke terete, i opredelila se za Beograd kao svoj grad. Početkom 2001. izabrana je za urednika Tribine Francuska 7 Udruženja književnika Srbije (čiji je član od 1987). Tokom 2002. godine uređivala je odnose sa javnošću u Gutenbergovoj galaksiji. Uređivala je dečje strane u Istočniku, listu Eparhije Kanadske. Za Pozorištance Puž i Branka Kockicu već četvrt veka piše pesme (koje, iz tajanstvenih razloga, ne objavljuje u svojim knjigama).

Mirjana Bulatović objavila je više od dvadeset knjiga poezije i proze:

Stopalo na dnu sveta, poezija; 1984;
Molitva Huane Ines od Krsta, 1987;
Prasvedok, 1990; Đavo u prahu – ispovesti narkomana, 1991; Gutenbergova galaksija, 2002; Budući drevni narode, 1993; Pesme za diplomiranu decu, 1994; Hotel Zemlja, 1995; Lepa sela lepo gore (zapisi sa snimanja istoimenog filma, uz istinite ratne priče) – 1995; Hej, vanzemaljci! 2000; Popravni dom za roditelje, 2001; Hitna knjiga, 2003 godine; Salon za negu duša, 2005; Ko je stavio miris u luk? – izabrane misli dečaka Matije (beležene tokom pet i po godina dečakovog odrastanja), 2005; Škola ljubavi, poezija za decu; 2006; Prvo slovo, 2007;
Romančić o poštenju, 2008; Hvala autobusu koji nije došao, 2008; Velike misli malih ljudi, zapisi; Istočnik, Toronto, 2008;
Sanjao sam da mi gori škola, poezija za decu, 2010; Smrt je moja kratkog veka, poezija, 2010; Spone, poezija; dvojezično, rusko-srpsko izdanje, Moskva – Beograd, 2010;
Čudna lica poslovica, srpsko-englesko izdanje; Istočnik, Toronto, 2011; Čudna lica poslovica, preuređeno izdanje, 2016; Ako je nekom srce stalo, poezija, 2017.

Pesme Mirjane Bulatović objavljene su u mnogim odabranim zbirkama. U zbirci odabranih pesama, Kada budemo trava (1998), Vladimir Jagličić ističe: „U savremenoj srpskoj poeziji, posle smrti Desanke Maksimović, među ženama prednjači Mirjana Bulatović. Njena, muški otvorena poezija, katkad ima lepotu prizvanog anđela.“ Mirjana Bulatović prevela je sa ruskog jezika jedan pozorišni komad u stihovima i tri knjige poezije.

Mala biblioteka je objavila veoma lepu Mirjaninu zbirku pesama ”Sanjao sam da mi gori škola” i to u obliku igrane knjige koju je pročitala sama Mirjana Bulatović!

Pero Zubac (Nevesinje, Jugoslavija, 30. maja 1945. godine) je srpski književnik. Osnovnu školu završio u rodnom mestu Nevesinju, a eksperimentalnu gimnaziju u Lištici i Zrenjaninu. Studirao književnost južnoslovenskih naroda na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Objavio je 30 knjiga poezije, 17 knjiga pesama za decu, jednu knjigu eseja, knjigu parodija na jugoslovensko pesništvo, 12 antologija jugoslovenskog i stranog pesništva.

Bio je glavni urednik studentskog lista INDEKS, glavni i odgovorni urednik časopisa za kulturu POLjA, u Novom Sadu, urednik zagrebačke revije POLET, urednik skopske MISLE, saradnik brojnih jugoslovenskih revija, časopisa i listova. Kao novinar, imao je svoje kolumne i feljtone u “Borbi” (Beograd), “Pobjedi” (Podgorica), “Svijetu” i “Nedjelji” (Sarajevo), “Oku” (Zagreb), “Dnevniku” (Novi Sad), “Poletu” (Zagreb), “Radu” (Beograd), “Glasu omladine” (Novi Sad), “Uni” (Sarajevo), “Subotičkim novinama” (Subotica)…

Kao televizijski autor i urednik napisao je i ostvario preko četiri stotine scenarija za dokumentarne, muzičke, zabavne, umetničke i emisije za decu i mlade. Bio je urednik je popularnih serijala za decu: “Muzički tobogan” i “Fazoni i fore”.

Antoan de Sent Egziperi, (1900. – 1944.), francuski vazduhoplovac i pisac. Mali princ, bajka za decu i odrasle, ključno je delo svetske književnosti.

Sent Egziperi je potekao iz osiromašene plemićke porodice. Kao siromašan đak, pao je na prijemnom ispitu za Pomorsku školu. Potom je učio arhitekturu na Školi za lepe umetnosti. Godine 1921. primljen je u francusko vazduhoplovstvo, tada još u ranom razvoju. Godinu dana kasnije postaje vojni vazduhoplovac. Učestovao je u uspostavljanju vazdušne pošte preko severozapadne Afrike, južnog Atlantika i Južne Amerike. Tokom 1930-ih radio je kao probni vazduhoplovac, za Avio Francusku i kao dopisnik za Pariski večernji list. Uprkos trajnim ozledama usled teških letačkih nesreća, početkom drugog svetskog rata, godine 1939. postaje vazduhoplovac – izviđač. Po padu Francuske (1940.) odlazi u Sjedinjene Države gde ostaje do 1943. Ggodine. Vraća se u Evropu i nastavlja letenje sa svojom vazduhoplovnom jedinicom u Mediteranskom vazdušnom bojnom prostoru. Godine 1944. poleteo je iz vazdušne luke Korzika na izviđački zadatak iznad Francuske. Nije se vratio. Šezdeset godina kasnije, u blizini Marseja, pronađena je olupina za koju se pretpostavlja da je bila njegov vazduhoplov. Pretpostavlja se da ga je oborio neprijateljski lovac, iako uzrok pada ne može biti tačno utvrđen.

Sent-Egziperi je u letenju pronašao bogato nadahnuće za svoje književno delo. Vazduhoplov je poluga za istraživanje sveta i otkrivanje ljudske prirode. Mali princ, savremena bajka, napisana je tokom boravka u SAD i objavljena 1943. godine. Ukrašena je piščevim crtežima. Jednostavna priča govori priču o detetu koje putuje svemirom stičući mudrost.

Pripovedač je pilot koji je sleteo u pustinju. Nailazi na dečaka. Tokom narednih nekoliko dana, mali princ priča pripovedaču o svom životu. Krenuvši sa svog asteroida gde živi uobražena ruža, Mali princ putuje i sreće na asteroidima niz odraslih osoba: kralja, uobraženka, pijanicu, poslovnog čoveka, svećara, naučnika. Došavši na Zemlju mali princ susreće zmiju, ružičnjak i lisicu.

Bajka Mali princ govori i o odraslima i o deci. Odrasli su beznadežno uskogrudi, ograničeni svojim pozivom, slabostima ili neznanjem. Deca, koju oličava mali princ, su otvorena i spremna da istražuju svet oko sebe i u sebi. Jedna od poruka Malog princa je izražena u rečenici koja kaže: „Samo srcem se može dobro videti: ono što je zaista važno, oku je nevidljivo.”

Mali princ je objavljen u aprilu 1943. Književni svet nije bio siguran šta da misli: nije bilo jasno da li je knjiga namenjena deci ili odraslima! Na kraju je priča odjeknula kod čitalaca svih uzrasta. Uočene su pojedine sličnosti između likova i događaja iz Malog princa i života njegovog pisca. Bajka je napisana tokom boravka u SAD, tokom trajanja drugog svetskog rata. Sent-Egziperi je gajio uverenje da je jedini trajni razlog za život čoveka kao skladište vrednosti civilizacije, verovanje koje je ratom uzdrmano. Kao i pripovedač, i Sent-Egziperi je doživeo avionsku nesreću u pustinji. Njegova supruga se, kažu, ponašala slično prinčevoj ruži. Pripovedač i Mali princ su posmatrani kao izrazi i višestrani odrazi samog Sent Egziperija.

——–

Mala biblioteka je obavila igranu knjigu Mali princ, u sjajnom prevodu Mirjane Vukmirović, divnog prevodioca i vrhunskog pesnika. Knjigu je pročitao Rade Ćosić, ukupnog trajanja 116 minuta.