0:00 / 0:00
Радио Комарац: Џингл!
Приче и песме пред спавање: Деда
Мала библиотека пред спавање: Џингл
365 прича из Библије: Прича о постању
365 прича из Библије: Изгубљени рај
Мала библиотека пред спавање: Џингл
365 прича из Библије: Вавилонска кула
365 прича из Библије: Прича о Ноју
Радио Комарац: Џингл!
365 прича из Библије: Прича о Мојсију
365 прича из Библије: Давид убија Голијата
Мала библиотека пред спавање: Џингл
365 прича из Библије: Силни Самсон
0:00 / 0:00
Радио Комарац: Џингл
Песме и приче пред спавање: Деда
Мала библиотека - Пред спавање: Џингл
365 прича из Библије: Прича о постању
365 прича из Библије: Изгубљени рај
Радио Комарац: Џингл
365 прича из Библије: Вавилонска кула
365 прича из Библије: Прича о Ноју
Мала библиотека - Пред спавање: Џингл
365 прича из Библије: Прича о Мојсију
365 прича из Библије: Силни Самсон
Радио Комарац: Џингл
365 прича из Библије: Давид убија Голијата

Милован Данојлић

Мала библиотека је у сарадњи са Милованом Данојлићем објавила две игране (прочитане) књиге песама: „Како спавају трамваји” и „Родна година”. У питању су две велике, опште збирке Данојлићевих дечјих песама, које се састоје од сто осамдесет и осам звучних записа. Све песме је на диван начин прочитао сам Милован Данојлић. Ове две књиге су међу најблиставијим и највреднијим издањима Мале библиотеке.

У предговору свом лепом зборнику Дечја поезја српска (1965), Бора Ћосић каже следеће о Миловану Мићи Данојлићу: „Ако је Душко Радовић највише заслужан за револуцију извршену у оквирима српске дечје поезије, Мића Данојлић је можда њен најблиставији представник. Изненада рођен као дечји песник, он је хитро, својом једином књигом посведочио сав свој изузетни дар. Тих педесетак песама, међу којима је мало оних без антологијске вредности, означавају главну природу покрета у чијим врховима се налазе: фино чудаштво приче, виртуозни смисао за “клепање”, фантастика, нов однос према прошлости, митологији морала, породице, историје.”

О самом Данојлићу и његовим људским и песничким коренима пак, најлепше говори сам Данојлић (из књиге Дјечји писци о себи. Ахмед Хромаџић, 1968.):

„Рођен сам 3. јула 1937. године у селу Ивановцима, у Шумадији. Основну школу сам завршио у томе селу, а нижу гимназију у једној варошици удаљеној седам километара од моје куће. Четири године сам, свакодневно, преваљивао пешице по четрнаест километара. По снегу, по блату, по киши и по сунцу, у рана јутра и касна поподнева, ми, сељачићи-ниже гимназијалци, вукли смо се, у колони, тим путом, досађивали, се, играли, крали орахе и шљиве и – читали. Читали смо тако, у ходу. Чини ми се да сам тих година написао и прву песму. Ако се добро сећам, песма се звала „Стари храст". На том старом храсту дрхтуриле су голе гране, била је јесен, дувао је ветар, јурили облаци, попрскивала киша, крештале вране. Дивио сам се дрвету које има снаге да све то поднесе. Ту, и још неколико сличних песама, показао сам своме професору математике, иначе веома добром човеку. Свиделе су му се. Касније сам те песме негде затурио, а онда сасвим изгубио.

Желео сам да постанем новинар. У шеснаестој години почео сам да шаљем кратке дописе из свог среза, прво недељном листу „Република”, а онда и другим листовима. Писао сам о жетви и сетви, о гужвама у среском биоскопу, а сушним летима; једном речју: о свему и свачему. Иначе, те године касног детињства, од 1946. до 1953, проживео сам у тешким, мучним приликама. Породица сиромашна, нас, браће, много. Отац – строг и престрог. Крајем лета 1953. године одлучим да побегнем од куће. Онај професор математике коме су се моје прве песме свиделе дао ми је мовац за возну карту и пожелео ми срећан пут. Исте вечери стигнем у Београд. Било је лето. У лето, сеоска деца иду боса, те сам тако и ја у овај велики град приспео бос. Пролазници се чуде мени, босом, а ја се, опет, чудим њима. Баш је угодно корачати босоног по асфалту, и безопасно – јер на асфалту нема трња. Ипак, од прве зараде сам купио ципеле.

Три године сам се сналазио како сам знао и умео. Продавао сам лед, новине и, уз пут, положио велику матуру. Упоредо са свим тим, много сам читао и писао, па сам тако, и нехотице, постао писац. О чему сам писао? Па, ето, о свему, само не о томе како се продају новине. Те, озбиљне песме, биле су, у ствари, мој други живот. Тамо има пуно лепих слика, чудних поређења, ретких речи, али све је ту одвећ запетљано и замршено да би неко могао у њима да препозна сељачића и продавца новина. У том бежању од себе, од стварних мука и животних проблема, ја сам постао савремен песник. Затурао сам своје трагове, своје порекло... И данас ме стид спречава да пишем о ономе што ме највише прогони или боли. Једнога дана, и кад се будем ослободио тог стида, вероватно ћу написати занимљив аутобиографски роман.

У међувремену, тачније речено почетком 1958. године, мноме је овладала страсна жеља да напишем нешто једноставно, забавно, прозирно и чисто. Увидео сам да је дечја песма онај песнички облик у коме се могу изразити онако како желим. Тада сам живео у једној малој собици, на периферији града. Не знам како, не знам ни зашто – написао сам једну песму о трамвајима. Ко зна колико пута сам, у поноћ, посматрао трамваје у депоу на Булевару револуције; у једном тренутку, ти дуго скупљани утисци су се претворили у песму. А онда, теме су навирале, саме од себе. Неколико ноћи сам провео пишући. И кад бих легао у кревет, угасивши светло, у мени се будила нова песма. Десетине различитих догађаја, лица и прилика падали су ми на памет. Чинило ми се да сам и старог професора, и баку под мартовским сунцем, и деду који броји своје године, и успаване возове, и Крсту Пепу – негде већ видео. (Тек касније сам приметио да детињство Крсте Пепе веома наличи моме детињству).

Пошто је у мојој собици било хладно, једнога јутра сам замолио сусетку да пређем у њен стан, који је био добро загрејан. Пренео сам хартије и књиге и дао се на посао. Пишем ја, и стално, једним ухом, слушам сусетку како сама са собом разговара: – Нема Цице! Мало-мало, па: – Нема Цице! Одложим папир, и запитам је о чему је реч. Послала је, вели, своју кћерчицу у град да купи хлеба, па је никако нема. Вратим се послу и напишем и о томе једну песму. Тако, или некако тако, настала је књига коју држите у рукама. Њу је написао један младић чије је детињство било невесело. У тим се песмама тај младић радовао и играо, можда и због тога што се, као дете, недовољно радовао и недовољно играо. А „Дечји законик"? Кад сам био мали, чинило ми се да сам препуштен на милост и немилост одраслих који су ме окруживали. Кад год би ме неко увредио, или незаслужено истукао, или понизио, осећао сам се као жртва неке тешке незаконитости. Маштао сам о једном закону који би штитио децу. Верујте да сам се таквим мислима врло озбиљно носио. Нешто од тих маштарија је ушло и у овај преднацрт „Дечјег законика”, који ви, децо, кад порастете, треба да проширите и допуните…”

-----

Милован Данојлић је објавио више од 70 књига. Добитник је бројних важних награда и члан је Српске академије наука и уметности (САНУ). Живи и ради у Француској.