Aleksa

Горан Новаков рођен је у Новом Кнежевцу 1969. Црта карикатуре, слика, пише поезију за децу и одрасле, прави скулптуре од прућа… За дечију представу ‘Плави кит’,урадио је целокупну сценографију… Објавио је следеће књиге:

„Лет шашаве птице” (2003.), песме за децу; „Све су дроге бабароге” (2005.), стрип о штетности наркотике;„Зрикни свет кроз роле ђозле” (2011.), песме за децу (електронско издање); „Лепо живи миш у биоскопу”, збирка песама за децу.

О томе како је бити уметник у Србији, Горан каже следеће:

Уметник је бити лепо свугде – и на пустом острву, због тога јер уметник размишља као разумно људско биће. Увек сам замишљао да је уметник и добар човек, сигурно да постоје и они који то нису, али опет, уметност вас просто тера да будете разумни. Не можете бити зла особа, а да радите племените ствари. Ви сте слободан човек као уметник, то је истинска слобода. То треба разумети.

Горан Новаков живи и ради у Новом Кнежевцу, на северу Војводине.

Мошо (Момчлило) Одаловић рођен је у Старом Грацком (Липљан) 1947. године, на обали реке Ситнице, под Голеш-планином. Један је од десеторо браће и сестара које су добили отац Тодор и мајка Душанка.

Овако се тога присећа Мошо:

‘Мирославка, Јевросима, Илинка, Стана, Милијана, Миодраг, Милисав, Момчило, Михаило и Љубомир. То се зове моје детињство. ДЕСЕТИЦА! Благосно нерешено у оца Тодора и мајке Душанке. Узбудљиво: чим се пробудиш, већ си у вртићу! Зборно место – кухиња, једина загрејана просторија. У сиротињским земљама и нема другог народа – до кухињског. И ово пишем у кухињи. Замисли, читаоче, за нас десеторо – десет радних столова!’

Основну школу завршио је у Липљану, гимназију у Косовској Митровици, а на Филолошком факултету (тада Филозофском) студирао књижевност.

Познате књиге су му: ‘Мама је глагол од глагола радити’, ‘Друже тата кућни команданте’, ‘Поправљамо низбрдице’, ‘Завичајни буквар’, ‘Лирски покер’ (са Трифуновићем, Ршумовићем и Радуловићем), ‘Где је лампино дете’,’Жича пчелино чедо’, ‘Баба је ту, ја сам у Јапану’ (роман). Радио је као новинар и уредник „Јединства за децу“ и главни уредник „Ђурђевка“. Добитник је бројних награда: Невен, Забавникова, „Златног кључића“ града Смедерева, Златни Гаша, Новосадско Звонце популарности, Горанове плакете, Грачаничке повеље, а носилац је и „Змајевог штапа“ – почасне награде Змајевих дечијих игара итд.

Од 1994. године живи у Смедереву, ‘у својих 7,5 ари коначне отаџбине’, као слободан уметник. Мошо је такође и сликар, илустратор и калиграф. Имао је више самосталних изложби. Најлепше достигнуће каже да му је када о Никољдану умеси славски колач, украси га и испече.

О коначној отаџбини: ‘С дечачким осмехом показује на три брезе испред куће које наликују онима из руских степа и вели да свака има своје име. Лева је Олга, у средини Волга, а до ње Долга. Зимски је дан, није априли-ли-ли, мада је рођен 1. априла (1947), а Мошо наставља да именом набраја сад голограну дружину са своје отаџбине-окућнице. Храст је Живојин, бор – Острожин, бадем – Горчило, вишња – Вишеслава, трешња – Десанка, дуња – Душанка, три дрена – Миладин, Костадин, Вујадин, шљиве – Дична и Дрчна, а смоква је – Тројанка. Неке су као младице, у путној торби, својеврсној Нојевој барки наших дана, стигле с њим из Старог Грацког.’

‘Као и дренов штап из дедине шуме који годинама мази и пази, трудећи се да се правилно осуши и не извитопери, како би се у старости наслањао на дрво детињства.’

И још, овако Милован Данојлић говори о Моши Одаловићу:

‘Мошо Одаловић је велика, племенита дечачина савремене српске поезије, једна од њених покретачких снага… Иза… наоко лаких, лепршавих стихова назире се једно богато, плодно, у основи тешко животно искуство, превазиђено игром, шалом и љубављу према свету и животу. Песник је много видео и доживео, осетио и разумео. Снашла га је велика заједничка мука недавно завршеног века: морао је, у дугој колони избеглица, напустити родну кућу у Старом Грацком, код Липљана, да би се, баш као у временима кад су наши патријарси са народом повлачили према северу, настанио у подножију смедеревске тврђаве. Отети завичај је духовно благо чија се вредност непрестано повећава; он постаје тајна, невидљива баштина, прелази у посед маште, где људско зло нема приступа.’

——

У сарадњи са Мошом Одаловићем, Мала библиотека је објавила Мошове две изузетно лепе збирке песама: ”Шта тражиш у васиони” и ”Мама је глагол од глагола радити”. Обе збирке је прочитао сам Мошо Одаловић. Мошов глас звони и доноси танана осећања песникова, чисту љубав и размевање за дете. Његов говор собом носи сећање језика и целог народа који се вечно сели а са собом наставља да носи узвишене вредности.

Александар Вучо – његовим речима:

<п>Родио сам се још у прошлом веку, сасвим тачно: 25. септембра 1897. године. Место рођења – Београд, на углу Немањине и Делиградске улице, у кући која и данас тамо постоји. Детињство ми је протекло без већих потреса, углавном на западном Врачару. Прво, само на скученом терену наше баште, у игри и тучњави са мојим старијим и три млађа брата. Затим на пољанчету у Карађорђевом парку, где сам окусио прве радости и прва разочарања друговања.

Основне школе се радо сећам по дебелим слојевима опалога лишћа, које нико није склањао са турске калдрме. Волео сам да вучем ноге кроз то суво лишће на путу од куће до школе, у Војводе Миленка улици, где се та школа и данас налази. Доживео сам тада, у школском дворишту, и прву своју љубав, а због ње (Јелене) извукао и прве батине изван родитељског дома. Све остало из тог времена затамњено је заборавом, можда зато што са школским предметима нисам имао главобоље, осим са певањем у хору: својим неслухом и погрешним гласом толико сам кварио складност и најједноставније песмице ‘Кишо мати благодати’ да је учитељ коначно морао да ме избаци из хора. Одлучио се на то тешка срца, јер је мој отац био имућан трговац и ‘велики добротвор’ школе.

Моје позније детињство и младићство поклапају се временски са бурним догађајима из наше ближе историјске прошлости. Било ми је једанаест година кад је Аустро-Угарска окупирала Босну и Херцеговину. Тих октобарских дана 1908. године, у знак националног револта, одржавале су се бучне демонстрације на улицама Београда, али нама, гимназистима нижих разреда, школске власти су забрањивале да на њима учествујемо. Штавише, држали су нас под кључем за време одмора у учионицама на другом спрату Баталцамијске гимназије. Једнога од тих дана, кад су демонстрације биле на врхунцу, притекли су нам у помоћ дечаци из старијих разреда. На прозор наше учионице прислонили су споља мердевине, помоћу којих се цео наш разред дохватио улице и придружио демонстрантима. Спуштајући се низ те мердевине са раздалеким пречагама, осећао сам се херојем више него икад доцније у животу. Неизбрисиво ми је остао у сећању и Бранислав Нушић, који је тог дана, на белом коњу и са развијореном заставом у руци, предводио демонстранте.

За време балканских ратова (1912-1913) био сам добровољни болничар у Војној болници (данас у кругу Војномедицинске академије). У соби са тешким рањеницима, сваког дана после подне, а често и до касно у ноћ, писао сам писма која су јунаци са Брегалнице и Једрена, без ногу и руку, упућивали својим кућама. Још и данас живе у мени њихове једноставне речи изговорене тешким усахлим гласом, речи које сам стављао на хартију онакве какве су биле и истим редом којим су до мене стизале, не желећи да их мењам или да им у реченицама дам неко друго (писменије) место, и тиме пореметим готово драматичну суштину и редослед изговореног. Дужност ми је још била да рањеницима сваке вечери мерим температуру и да је бележим на болесничким таблицама. Чинио сам то с великом пажњом, али без речи или било каквог другог знака, свестан да је боље да онима са повољним температурама ускратим тренутке радости него да загорчавам часове онима којима ‘ватра’ није попуштала. Но најупечатљивије су ми остали у сећању ‘читалачки часови’. На средини пролаза између кревета, склупчан на шамлици, са позамашном Вуковом збирком народних епских песама на коленима, рецитовао сам десетерце својим тада неуједначеним и патетичним пубертетским гласом. Начин на који су рањеници примали стихове, озбиљност на њиховим лицима и промене које су настајале у њиховим очима, а и по који уздах који би им се отео кад би ток догађаја у песми добио свој узбудљиви обрт, откривали су у мени неслућене понорнице поезије. Дотле сам (морам то признати) био спреман да омрзнем поезију, везујући њено постојање једино за непријатне часове кад сам морао напамет да учим стихове, што ми је врло тешко падало већ и због тога што сам остало школско градиво без бубања лако савлађивао.

Тако се, зачудо, догодило да сам поезију заволео преко народних песама, чији утицај се иначе (колико то сам могу да проценим) не осећа у мом књижевном стваралаштву, које започиње модернистичком поезијом, а већ неколико година доцније добија сва обележја београдског надреализма. Прве своје песме објавио сам у часопису ‘Путеви’, 1923. године. Затим, једно за другим: збирка песама ‘Кров над прозором’ (1926), поетски роман ‘Корен вида’ (1928), песме у прози ‘Начела’ (1929), збирку стихова ‘Хумор Заспалог’ и поеме ‘Неменикуће’ и ‘Ћирило и Методије’ (1932).

У првом светском рату (1914-1918) учествовао сам као добровољац и заједно са остацима Коњичке дивизије повлачио се преко Албаније. Школовање сам продужио у Француској, прво у Кану, затим у Вирвилу (близу Гренобла), и опет на Азурној обали, у Ници, где сам 1917. године матурирао. Правни факултет сам завршио на Сорбони у Паризу 1920. године. Неки од догађаја из тог временског периода провлаче се кроз мој роман ‘Распуст’, објављен 1956. године. У годинама 1937. и 1939. хапшен сам као симпатизер Комунистичке партије и уредник полулегалног часописа ‘Наша стварност’. У то време, у сарадњи са Душаном Матићем, написао сам поему ‘Марија Ручара’ (1935), чије је цело издање запленила полиција још у штампарији, а затим роман у два дела ‘Глухо доба’, који се појавио у мају 1940. године. По трећи пут ме специјална полиција Управе града хапси у октобру 1941. године и спроводи у Бањички логор.

Александар Вучо, о својој поезији за децу: ‘Поезија коју сам написао за децу пружила је велику помоћ мојој поезији за одрасле, а и обрнуто. Обе су ме ослободиле предрасуда моралистичке и рационалистичке цензуре. Схватио сам да је начело поезије и начело детињства у суштини једно исто начело жеље. Литература која се пише за децу долази у доба формирања личности. Она треба да допуни утицај васпитања – домаћег и школског. Деци је најважнији изворни, још ненарушени свет жеља и снова. Зато поезија која је намењена деци треба да подстиче, допуњује и распламсава тај чудотворни свет, пружајући малишанима слободу, живу игру духа. Стармале, заморне придике и ‘поучности’ спутавају дечју имагинацију, коче игру, ограничавају дечји дух. Права поезија поучава не поучавајући.

1933. Вучо је објавио поему за децу „Подвизи дружине пет петлића”. ”Подвизи пет петлића” представљају прекретницу у књижевности за децу, највише због увођења новог начина обраћања деци. Игре звуком и смислом, добили су у овој поеми дубље осмишљење. Хумор је доведен у везу с стварним светом градске деце, с њиховим играма и маштањима, с њиховим правим и измишљеним подвизима. Вучо је тако пружио деци „слободну и живу игру духа”.

Душан Душко Радовић, песник, писац, новинар, афористичар и ТВ уредник, је рођен 29. новембра 1922. године у Нишу.

Родио се у Нишу, 1922. године. Мајка Софија, отац Угљеша, железничар. У Суботици је завршио основну школу и шест разреда гимназије. у Београду завршио Други светски рат и постао извођач књижевних редова. Био је уредник ‘Пионирских новина’, програма за децу Радио Београда, програма културе Телевизије Београд, обновљеног часописа ‘Полетарац’ и прослављени аутор Радија Студија Б. Писао је песме, песме за децу, радио-игре, приче, филмска и телевизијска сценарија, позоришне драме, сатире и афоризме. Писао је за новине и часописе и водио полемике. Где год је добродошао – боље се нашао.

‘Сећам се добро, читаве 1949. године, понављао сам у себи стихове ‘Био једном један лав… Какав лав?’ – само та два стиха, не знајући шта ћу с њима. То ми је мирисало и слутило на нешто друго. Кад ми се, најзад, откачила читава песма, учинило ми се да сам оздравио, да се са мном и у мени нешто важно догодило, да сам решио проблем’, после те песме Душан Радовић је знао какав треба да буде и који му је песнички пут.

Песма на коју је потрошена година прва је вредност свих Радовићевих песничких деценија. После ње он је већ био у српској књижевности.

Збуњује да је ‘Страшан лав’ једна од три прве Радовићеве песме, уз ‘Писмо за ловца’ и ‘Да ли ми верујете’.

Био је главни уредник „Пионирских новина“, уредник Програма за децу Радио Београда, уредник Програма за децу Телевизије Београд, уредник листа „Полетарац“, новинар „Борбе“ и од 1975. године био је уредник „Студија Б“. Најширој публици је познат по афоризмима којима је будио Београђане на таласима радија „Студио Б“, који су касније објављени у три књиге: „Београде добро јутро“ (1, 2 и 3). Неке од његових песама су постале хитови за децу у извођењу Дечијег хора „Колибри“. Радовић је добитник наших најугледнијих награда: „Невен“, „Младо поколење“, награде Змајевих дечјих игара, награде Стеријиног позорја, Седмојулске награде, као и дипломе Међународне организације за дечју књижевност Ханс Кристијан Андерсен. Умро је 1984. године у Београду.

——

Мала библиотека је објавила играну књигу „Никола Тесла: Прича о дјетињству“, првобитно у облику електронске сликовнице, и на данашњој страници у облику игране, прочитане, књиге. Та књига – сликовница, дипломски рад Душана Петричића, објављена је у сарадњи са Душком Радовићем који је написао причу. Основа приче је писмо које је Никола Тесла пред крај живота написао једном детету. Мала библиотека сматра да је то најлепша сликовница на српском језику и уједно најлепша књига о Николи Тесли. Топло је препоручујемо.

Мала библиотека је у сарадњи са Милованом Данојлићем објавила две игране (прочитане) књиге песама: „Како спавају трамваји” и „Родна година”. У питању су две велике, опште збирке Данојлићевих дечјих песама, које се састоје од сто осамдесет и осам звучних записа. Све песме је на диван начин прочитао сам Милован Данојлић. Ове две књиге су међу најблиставијим и највреднијим издањима Мале библиотеке.

У предговору свом лепом зборнику Дечја поезја српска (1965), Бора Ћосић каже следеће о Миловану Мићи Данојлићу: „Ако је Душко Радовић највише заслужан за револуцију извршену у оквирима српске дечје поезије, Мића Данојлић је можда њен најблиставији представник. Изненада рођен као дечји песник, он је хитро, својом једином књигом посведочио сав свој изузетни дар. Тих педесетак песама, међу којима је мало оних без антологијске вредности, означавају главну природу покрета у чијим врховима се налазе: фино чудаштво приче, виртуозни смисао за “клепање”, фантастика, нов однос према прошлости, митологији морала, породице, историје.”

О самом Данојлићу и његовим људским и песничким коренима пак, најлепше говори сам Данојлић (из књиге Дјечји писци о себи. Ахмед Хромаџић, 1968.):

„Рођен сам 3. јула 1937. године у селу Ивановцима, у Шумадији. Основну школу сам завршио у томе селу, а нижу гимназију у једној варошици удаљеној седам километара од моје куће. Четири године сам, свакодневно, преваљивао пешице по четрнаест километара. По снегу, по блату, по киши и по сунцу, у рана јутра и касна поподнева, ми, сељачићи-ниже гимназијалци, вукли смо се, у колони, тим путом, досађивали, се, играли, крали орахе и шљиве и – читали. Читали смо тако, у ходу. Чини ми се да сам тих година написао и прву песму. Ако се добро сећам, песма се звала „Стари храст“. На том старом храсту дрхтуриле су голе гране, била је јесен, дувао је ветар, јурили облаци, попрскивала киша, крештале вране. Дивио сам се дрвету које има снаге да све то поднесе. Ту, и још неколико сличних песама, показао сам своме професору математике, иначе веома добром човеку. Свиделе су му се. Касније сам те песме негде затурио, а онда сасвим изгубио.

Желео сам да постанем новинар. У шеснаестој години почео сам да шаљем кратке дописе из свог среза, прво недељном листу „Република”, а онда и другим листовима. Писао сам о жетви и сетви, о гужвама у среском биоскопу, а сушним летима; једном речју: о свему и свачему. Иначе, те године касног детињства, од 1946. до 1953, проживео сам у тешким, мучним приликама. Породица сиромашна, нас, браће, много. Отац – строг и престрог. Крајем лета 1953. године одлучим да побегнем од куће. Онај професор математике коме су се моје прве песме свиделе дао ми је мовац за возну карту и пожелео ми срећан пут. Исте вечери стигнем у Београд. Било је лето. У лето, сеоска деца иду боса, те сам тако и ја у овај велики град приспео бос. Пролазници се чуде мени, босом, а ја се, опет, чудим њима. Баш је угодно корачати босоног по асфалту, и безопасно – јер на асфалту нема трња. Ипак, од прве зараде сам купио ципеле.

Три године сам се сналазио како сам знао и умео. Продавао сам лед, новине и, уз пут, положио велику матуру. Упоредо са свим тим, много сам читао и писао, па сам тако, и нехотице, постао писац. О чему сам писао? Па, ето, о свему, само не о томе како се продају новине. Те, озбиљне песме, биле су, у ствари, мој други живот. Тамо има пуно лепих слика, чудних поређења, ретких речи, али све је ту одвећ запетљано и замршено да би неко могао у њима да препозна сељачића и продавца новина. У том бежању од себе, од стварних мука и животних проблема, ја сам постао савремен песник. Затурао сам своје трагове, своје порекло… И данас ме стид спречава да пишем о ономе што ме највише прогони или боли. Једнога дана, и кад се будем ослободио тог стида, вероватно ћу написати занимљив аутобиографски роман.

У међувремену, тачније речено почетком 1958. године, мноме је овладала страсна жеља да напишем нешто једноставно, забавно, прозирно и чисто. Увидео сам да је дечја песма онај песнички облик у коме се могу изразити онако како желим. Тада сам живео у једној малој собици, на периферији града. Не знам како, не знам ни зашто – написао сам једну песму о трамвајима. Ко зна колико пута сам, у поноћ, посматрао трамваје у депоу на Булевару револуције; у једном тренутку, ти дуго скупљани утисци су се претворили у песму. А онда, теме су навирале, саме од себе. Неколико ноћи сам провео пишући. И кад бих легао у кревет, угасивши светло, у мени се будила нова песма. Десетине различитих догађаја, лица и прилика падали су ми на памет. Чинило ми се да сам и старог професора, и баку под мартовским сунцем, и деду који броји своје године, и успаване возове, и Крсту Пепу – негде већ видео. (Тек касније сам приметио да детињство Крсте Пепе веома наличи моме детињству).

Пошто је у мојој собици било хладно, једнога јутра сам замолио сусетку да пређем у њен стан, који је био добро загрејан. Пренео сам хартије и књиге и дао се на посао. Пишем ја, и стално, једним ухом, слушам сусетку како сама са собом разговара: – Нема Цице! Мало-мало, па: – Нема Цице! Одложим папир, и запитам је о чему је реч. Послала је, вели, своју кћерчицу у град да купи хлеба, па је никако нема. Вратим се послу и напишем и о томе једну песму. Тако, или некако тако, настала је књига коју држите у рукама. Њу је написао један младић чије је детињство било невесело. У тим се песмама тај младић радовао и играо, можда и због тога што се, као дете, недовољно радовао и недовољно играо. А „Дечји законик“? Кад сам био мали, чинило ми се да сам препуштен на милост и немилост одраслих који су ме окруживали. Кад год би ме неко увредио, или незаслужено истукао, или понизио, осећао сам се као жртва неке тешке незаконитости. Маштао сам о једном закону који би штитио децу. Верујте да сам се таквим мислима врло озбиљно носио. Нешто од тих маштарија је ушло и у овај преднацрт „Дечјег законика”, који ви, децо, кад порастете, треба да проширите и допуните…”

—–

Милован Данојлић је објавио више од 70 књига. Добитник је бројних важних награда и члан је Српске академије наука и уметности (САНУ). Живи и ради у Француској.