0:00 / 0:00
Радио Комарац: Џингл!
Приче и песме пред спавање: Деда
Мала библиотека пред спавање: Џингл
365 прича из Библије: Прича о постању
365 прича из Библије: Изгубљени рај
Мала библиотека пред спавање: Џингл
365 прича из Библије: Вавилонска кула
365 прича из Библије: Прича о Ноју
Радио Комарац: Џингл!
365 прича из Библије: Прича о Мојсију
365 прича из Библије: Давид убија Голијата
Мала библиотека пред спавање: Џингл
365 прича из Библије: Силни Самсон
0:00 / 0:00
Радио Комарац: Џингл
Песме и приче пред спавање: Деда
Мала библиотека - Пред спавање: Џингл
365 прича из Библије: Прича о постању
365 прича из Библије: Изгубљени рај
Радио Комарац: Џингл
365 прича из Библије: Вавилонска кула
365 прича из Библије: Прича о Ноју
Мала библиотека - Пред спавање: Џингл
365 прича из Библије: Прича о Мојсију
365 прича из Библије: Силни Самсон
Радио Комарац: Џингл
365 прича из Библије: Давид убија Голијата

Бранко Ћопић

Бранко Ћопић (1915-1984) један је од највољенијих писаца послератне Југославије и велики писац за децу. Рођен је 1. јануара 1915. године у селу Хашанима под планином Грмечом, у Босанској крајини. Отац му се звао Вид а мајка Соја. Пореклом су били из Лике.

Бранко Ћопић је познат и вољен због бескрајног духа, широке душе и љубави и за дете и човека. Бранко је шаљив писац али и озбиљан ковач језика, који је сачувао и најлепше у књижевности представио говор и дух Крајишника.

Бранка ће најлепше описати сам Бранко Ћопић, његовим речима:

Родио сам се 1915. у селу Хашанима, под планином Грмечом, у Босанској крајини. Родитељи су ми били земљорадници. Рођен сам, дакле, почетком првог свјетског рата. У то исто вријеме мој отац, као војник аустроугарске армије, борио се негдје на фронту у Карпатима, а мој стриц Ниџо, српски добровољац, борио се у српској восци против аустроугарских завојевача. Тако су се два брата, налазећи се у двије зараћене војске, борили у ствари један против другога. Тек пошто се рат завршио, мој отац и стриц Ниџо нађоше се поново заједно, у истој кући. Од њих сам добио своје прве играчке, месингане пушчане чахуре, и чуо прве ратне приче.

Кад ми је било четири године, умре ми отац. Тако, заједно с млађим братом и сестром, остадох да живим поред мајке, дједа Рада и стрица Ниџе. Стриц Ниџо знао је ваздан којекаквих народних прича и пјесама, а имао је доста и својих доживљаја, јер је био рудар у Америци и ратник-добровољац, па нам је у зимске вечери често причао до дубоко у ноћ. Да бисмо га одобровољили за причање, чистили смо му ципеле, прали ноге и чешали га по леђима. Тако се, захваљујући стрицу Ниџи, преда мном први пут отворио богати свијет који је створила народна машта. Видио сам змајеве, виле, дивове, патуљке, вампире, јунаке, чаробњаке, ратнике.

Дјед ме водио да заједно чувамо овце. Трчкарајући са њим око гајева, по пашњацима, кроз шикаре и око потока, откривао сам богат и бујан свијет природе. О свему сам неуморно запиткивао дједа, а он ми је одговарао како је најбоље знао и умио. Тако ми је, на примјер, на моје питање о небу одговорио: „Небо је везано за земљу кукама и ланцима.”

Кад сам га питао да ли би се мјесец могао дохватити кад стане на ивицу бријега, он ми је сасвим озбиљно одговорио да би то било могуће. Тада сам ја начинио свој први план за освајање мјесеца: једне вечери, крадом, отићи ћу на врх бријега, попети се на највише дрво и докучити мјесец дугачким грабуљама нашег комшије Лазе Угарчине. Мој план се није остварио у првом реду због тога што сам био велика страшљивица па увече нисам смио да изиђем ни у двориште, а камоли да се попнем на бријег.

Kaд сам већ био у шестој години, дали су ми да чувам јагањце. Био је то лак и занимљив посао, особито ако је лијеп дан и ако се у близини нађе још које чобанче. Онда смо се играли, тражили птичја јаја, зидали куле, брали јагоде и печурке. Често бисмо у игри заборавили на своје стадо и оно би се зачас нашло у туђем житу. Ако би то спазио сеоски пољар, чувар усјева, надигао би грдну вику и појурио да нас бије или би нас тужио родитељима па је било батина као кише. Нарочито сам добро запамтио једног старог пољара који је волио ракију, и према њему сам касније радио лик сеоског пољара и партизанског кувара чича Лијана, главног јунака мојих ратних романа за дјецу.

Први велики и преломни догађај у мом животу био је полазак у основну школу. Старији у селу увијек су нас плашили школом. Чим нешто скривиш, већ ти пријете: „Чек', чек', поћи ћеш ти у школу, па ће ти учитељица одерати кожу с леђа, а поп ће ти одсјећи језик.”

Наравно, нисам се усудио да сам одем до школе. Одвео ме је дјед Раде и уз пут ми обећао: „Не бој се ти ништа, иди слободно у разред, а ја ћу те чекати иза живице. Ако дође до боја, ти само вичи и ето мене одмах.” У школи су ме чекала разна изненађења. Разред пун слика. Овдје зец, тамо вук, онамо змија, па медвјед, лав, камила. И лијепо и страшно. Да није остале дјеце, не бих ти се ја, мајци, сам усудио да завирим у разред. На орману, покрај табле, угледах глобус и шапатом питам свог друга из клупе шта је оно. „Бостан”, каже он.

Кад је нас, прваке, учитељица стала испитивати како је коме име и презиме, ја казах своје име, али како ми је презиме — нисам знао. „Молим, он се зове Ћопић!”, поможе ми један ђак из другог разреда. „Зовеш ли се Ћопић?”, пита учитељица. „Не зовем” кажем ја. „Наша се кућа зове кућа Ћопића, и овце и говеда зову се Ћопића, и њива…” Ипак, брзо сам се навикао на школу и заволио. Ту је било толико нових другова, игара, трке у школу, из школе. Научио сам од ђака и разне подвале и смицалице и, наравно, најприје сам их опробао на свом дједу.

Учитељица нам је била строга и знала је ишибати прутом немирна ђака и незналицу. Због тога се једна група ђака одметну од школе па су ујутру одлазили у један велики гај и ту се крили читав дан, све док се не би завршила настава, а онда су се враћали кући као да тобож иду из школе. У томе гају начинили су читав логор: колибу, огњиште итд. Једнога дана сазнаде се за тај логор па га сељаци, под командом стрица Ниџе, опколише, заузеше на јуриш, а одметнике похваташе и одведоше у школу, То је био славан догађај, о коме се дуго причало. Поједине јунаке из тога ђачког хајдучког логора и њихове подвиге описао сам касније у роману „Орлови рано лете" сликајући Прокин гај и дјечаке из Јованчетове дружине. У основиој школи дошао сам и до првих књига. Истина, било их је врло мало, али сваку сам запамтио.

Дуга је то прича како сам научио да читам ћирилицу још прије поласка у основну школу, па како сам пронашао у неком сандуку једну књигу народних пјесама, па како сам се необично узбудио читајући је, па како је дјед мислио да сам се разболио зато шта сам био сав уплакан, па како... Дакле, да много не дуљим, та пјесмарица је била прва књига која ми је доспјела у руке. У школи сам, тек негдје у трећем разреду, купио од учитељице књигу „Мигуел Сервантес". За њу сам искамчио с великом муком два динара од стрица Ниџе. (Дјед ми је већ био умро.) У тој књизи био је описан живот славног шпанског писца Сервантеса и штампано неколико одломака из његовог романа „Дон Кихот". Сљедећа прочитана књига била је „Доживљаји једног вука", затим „Доживљаји једне корњаче." Све су биле лијепо украшене.

Читајући те књиге, био сам тако узбуђен и занесен, тако разигране маште да сам све оно што сам прочитао замишљао живље него стварни свијет око себе. Преда мном су се откривали нови непознати крајеви, људи, животиње. Све ми се чинило љепше, боље и чудесније него у обичном животу. Једном је неки мој даљи рођак добио на лутрији пакет књига. Знајући како он воли крушке, ја му однесем пуну своју школску торбу крушака, а он ми, за узврат, поклони двије књиге: збирку народних прича и збирку прича енглеског писца Оскара Вајлда. Како је тај рођак живио у једном доста удаљеном селу, том приликом предузео сам и своје дотада највеће самостално путовање. На два-три мјеста умало ме не уједоше пси, али се ипак све добро свршило: и ја и књиге читави стигосмо кући.

Велики прелом у мом животу настао је оних дана кад сам први пут у животу оставио родну кућу и свој завичај и отишао у Бихаћ, у гимназију. Настанио сам се у једном ђачком интернату. Првих дана сваке сам ноћи плакао тугујући за мајком, за кућом, за својим селом. Чинило ми се да више никад нећу видјети родне Хашане, да никад више нећу ловити рибу у рјечици Јапри, слушати брујање малог млина, ни поиграти се с братом, сестром и својим негдашњим друговима. Много година касније те успомене на дјетињство поменуо сам у књизи „Деда Тришин млин":

„Чим очи склопим, ја одмах видим
и поток Јапру, и врба ред,
ево и млина препуног лупе
и пред њим Триша, старина сед..."

У Бихаћу су ме чекала нова познанства, нова сазнања и доживљаји. Ево најприје нових другова из свих околних градова и села, па и из других крајева. Чим смо се мало упознали и зближили, најприје смо једни другима дознали надимке или смо их на лицу мјеста измислили. Сјећам се и данас неких: Струњо, Снашица, Чукан, Кравица, Баја-Бајазит, Кракија, Шуцкор. Најдужи надимак имао је неки наш колега Вид, кога су звали „Симон Фите, трговина пите". Надимке су, такођер, имали и наши професори, послужитељи, полицајци итд. Један од мојих нераздвојних другова, с којим сам иначе највише ратовао и ја и остали, био је мој даљи комшија испод Грмеча, Душан Дивјак. И њега и те незаборавне дане и доживљаје добрим дијелом описао сам у свом роману за дјецу „Магареће године".

Да имам смисла за писање, то сам најприје чуо од свог наставника српскохрватског језика. Донесе он једног дана у разред наше ђачке свеске с исправљеним задацима, спусти их на сто и озбиљно упита: „Који је то међу вама Бранко Бопић?” Мени се одсјекоше ноге. Готов сам, помислих, сигурно ме је неко тужио због мог „лајања". Лагано устадох и промуцах: „Молим, то сам ја.” „Написао си врло добар задатак!” грмну он, а ја од великог изненађења и олакшања — цоц! — поново сједох у клупу, опет ми се ноге подсјекоше. Тих година прочитао сам читав низ одабраних књига које су ми препоручили моји наставници. Готово исто толико прочитао сам и разних других књига које су ми случајно до руку дошле. Међу њима је било доста петпарачке књижевности, али ја сам и то халапљиво гутао. Чак ми се понекад чинило да су те књиге боље од оне праве, умјетничке литературе, а тек сам касније почео уочавати разлику између њих. У првом разреду гимназије написао сам и своју прву пјесму. Једног дана, послије обилне кише, ја се склоним у ћошак учионице и почех да пишем пјесму о минулој киши:

„Над градом се облак вије,
из облака киша лије"...

Послије те пјесмице почео сам да пишем пјесме у прози, јер ми је то, чини ми се, лакше ишло од руке. Прву штампану ствар, један кратак прозни састав, објавио сам 1928. у омладинском часопису „Венац". Био сам тада у четвртом разреду гимназије, имао сам готово четрнаест година. По завршетку ниже гимназије уписао сам учитељску школу у Бањој Луци. Опет сам се настанио у интернату. У томе новом интернату, међу старијим и одраслијим друговима, било је много живље и занимљивије. Ту је већ било више ђака који су писали и штампали пјесме и приче. Осим тога, у интернату је излазио, у једном примјерку, писан руком, недељни хумористички лист „Зембиљ", а у нашем разреду, у школи, сличан лист под насловом „Огледало". Наше „Огледало" било је још и украшено, и то чак и сликама у боји. Радио их је наш разредни колега, данашњи академски сликар Милош Бајић. Наравно, ја сам био ревностан сарадник оба листа. Објављивао сам у њима шаљиве пјесмице, анегдоте и чланчиће. Многи су ми због тога пријетили батинама, а нарочито мој стари друг још из ниже гимназије, Душан Дивјак, својеглави Де-Де-Ха из „Магарећих година".

Сјећам се како ми је тешко полазило за руком да „саставим" своју прву причу. Описи природе у самој причи ишли су ми глатко, јер сам њене љепоте осјећао још из дана дјетињства, али нисам познавао људе, нисам још почињао да их озбиљније посматрам. Тек онда кад се код мене пробудило живље интересовање за људе око мене и за њихов живот, и моје је причање постало течније и увјерљивије.
Тих година нарочито су ми били прирасли за срце од наших писаца огорчени бунтовник Цанкар и снажни револуционар Крлежа, а од страних писаца Максим Горки, велики и неуморни човјекољубац. По завршетку учитељске школе уписао сам се на Филозофски факултет у Београду. Тада почињем озбиљно да се бавим књижевним радом. Током четири године студија редовно сам објављивао у дневном листу „Политици" кратке приче из живота крајишких сељака. Један дио тих прича објавио сам прије рата у збиркама „Под Грмечом", „Борци и бјегунци" и „Планинци". У тим својим причама описивао сам људе свога краја које памтим још од најранијег дјетињства: свог дједа, мајку, комшије, сеоске слуге, просјаке, скитнице, врачаре, Цигане-мечкаре, пеливане, дрвосјече, угљаре, лажове, крадљивце, сањаре, занесене и тужне дјечаке. Шарен је и занимљив био тај свијет мојих јунака.
Научили моји сељаци да их, кажу, „мећем у новине", па ми неки пријете, други се смију, а неки се, опет, ућуте кад ме виде и све шапућу: „Не говори ништа пред њим јер ће те одмах метнути у новине, па пуче грдна брука!” „Мотиком би њега требало негдје из мрака”, препоручивао је понеко. Током студија почео сам да пишем и приче за дјецу. Описивао сам доживљаје разних животиња, све од лептирова па до медвједа. Те приче објављене су у књизи „У свету медведа и лептирова".

Године 1941. отишао сам у партизане и тамо остао све до ослобођења радећи, углавном, на културно-просвјетном раду. Током читаве народноослободилачке борбе трудио сам се да што више видим, чујем и запамтим од свега онога што се око мене догађало тих славних дана. Гледао сам своје школске другове, комшије и познанике, дојучерашње чобане, сељаке, раднике и ђаке како преко ноћи израстају у ратнике, хероје и у команданте народне војске. Гледао сам нашу распјевану младост како се бори и гине за слободу родне груде, за спас човјечанства од фашистичког мрака и ропства.

Видио сам толико битака, упознао безброј смјелих бораца, хероја, делија, племенитих људи, пожртвованих мајки, славних митраљезаца, бомбаша, курира, партизанских кувара, минера, коњоводаца. Једнога дана, у четвртој непријатељској офанзиви, упознао сам и једног необичног митраљесца према коме сам, касније, обрађивао лик свог јунака Николетине Бурсаћа.

Послије ослобођења Београда постао сам први уредник дјечјег листа „Пионири“ и тај сам посао радио више година. Живим у Београду и бавим се књижевним радом. У годинама послије ослобођења написао сам већи број књига, претежно с мотивима из рата. Написао сам досад романе „Пролом", „Глуви барут", и „Не тугуј, бронзана стражо". Затим збирке приповједака „Роса на бајонетима", „Сурова школа", „Љубав и смрт“, „Доживљаји Николетине Бурсаћа", „Горки мед", „Свети магарац", „Људи с репом" и збирке пјесама „Огњено рађање домовине" и „Ратниково прољеће".

За дјецу сам написао романе „Орлови рано лете", „Славно војевање", „Битка у Златној долини" и „Магареће године", затим збирке прича „Приче партизанке", „Вратоломне приче", „Приче испод змајевих крила" и „Доживљаји мачка Тоше", а од збирки пјесама „Чаробна шума", „Армија, одбрана твоја", „Паризанске тужне бајке", „Вечерње приче", „Деда Тришин млин" и „Несташни дјечаци".

-------

Мала библиотека је објавила играну књигу „Јежева кућица”, књигу „Магареће године”, и приче „Доживљаји мачка Тоше”.