Вук Стефановић Караџић (Тршић, 26. октобар/6. новембар 1787 - Беч, 7. фебруар 1864) творац је савременог српског језика. Био је књижевник, неуморни сакупљач народних песама и првог српског речника. По свом укупном утицају Вук је свакако међу најзначајнијим личностима српске књижевности и повести уопште.

Вук је учио да чита и пише код рођака, након тога школовање је наставио у Лозници, потом у манастиру Троноша код Шапца. Године 1804. одбијен му је упис у гимназију јер је са седамнаест година био престар. Пред почетак Првог српског устанка радио је као писар код Ђорђа Ћурчије, церског хајдука. Услед болести ноге боравио је на лечењу у Новом Саду и Пешти али се године 1810. вратио у Србију, да ради као учитељ у основној школи.

Учествовао је у Првом српском устанку као писар и чиновник у Неготинској крајини. Ту је блиско упознао вођу неготинских устаника, Хајдук Вељка Петровића, о чијем животу је писао.

Након слома устанка преселио се у Беч, 1813. године. Упознаје Јернеја Копитара, цензора словенских књига, на чији је подстицај кренуо у прикупљање српских народних песама, покренуо борбу за промене у ћириличном писму и за увођење народног језика у књижевност.

Вук је остварио огроман утицан на српски језик путем сакупљања тада живе и живо присутне усмене грађе народног језика и народне спознаје. Међутим, промене које је успео да спроведе при упрошћавању писма и потпуног раздвајања од славеносербског језика, нису опште признате као повољне. Наиме, сматра се да су потискањем славеносербског значајно знање и богатство језика пропали, а савремени језик трајно осиромашио. О овоме рецимо говори Светислав Басара у свом есеју “Два века Wоока”.

Мала библиотека је објавила неколико дела које је сакупио или написао Вук Караџић. Осим епских песама објавили смо и приређено издање “Житија Хајдук Вељка Петровића”, у облику игране књиге.