Доситеј (Димитрије) Обрадовић је рођен 1739. или 1742. године у Чакову, српско-румунском месту у Тамишком Банату. Отац Димитријев звао се Ђурађ, а по занимању био је ћурчија и трговац, а мајка Круна била је кћи Ранка Паункића из Семартона. Отац му је умро око 1748. године и после смрти оставио је удовицу са четворо мале деце. Мати Круна умире убрзо, око 1752. године. Деца су се растурила по породици а о малом Димитрију је бринуо један тетак. Дете је учило у месној српској школи. Како се одликовао љубављу према књизи, тетак науми да га спреми за попа. Читање житија светаца заврте мозак дванаестогодишњем дечку, по природи склоном сањарењу и маштању, и једном приликом хтеде са неким просјачким калуђерима из Дечана да бежи у Турску, у пустињу да се посвети. Трезвени тетак, видећи болесно стање детиње маште, да би га задржао од тих верских заноса, одведе га назад у Темишвар, код једног јорганџије, на занат.

Када се прва повољна прилика указала, стари верски занос се понова разбуктао. Димитрије је оставио занат, родбину и завичај, и јула 1757. године закуцао на врата фрушкогорског манастира Хопова. Хоповском игуману Теодору Милутиновићу допао се бистар дечко који је већ лепо знао да чита, и узео га за свога ђака. Димитрије се посветио изучавању живота светаца и по узору на њих живи испоснички живот. Фебруара 1758. године Димитрије је закалуђерен, и добија свештено име Доситеј.

Веома брзо манастирска проста свакодневница разбија младом испоснику заблуде о калуђерском светитељству. Помно читајући и размишљајући, у Доситеју се родила жеља да оде „макуд у свет, где би се могло штогод научити". Записао је: „Та, зар би могао Златоусти овако умно, овако слатко беседити, да није учио. Мора се учити, па како било". Почиње читати грађанске књиге, самообразује се, учи латински језик, жели више знања и праве науке. Калуђери му чине сметње па се са њима сукоби. Новембра 1760. бежи из манастира.

Преко Славоније долази до Загреба, потом учитељује у Книнском Пољу, Далматинском Косову, Боки Которској. Упознаје народни живот, лепоте чистог језика, народну мудрост. Као учитељ и домаћи васпитач, или као манастирски гост, обишао је скоро цео Балкан и Малу Азију, затим Италију, Немачку, Француску, Енглеску, Аустрију и Русију.

Враћа се у Далмацију, где је 1770. године завршио три списа: Ижица, Христоитија и Венац од Ллфавита. После краћег боравка у Карловцима, тада најзначајнијем духовном и умном средишту српског народа, где је живео Захарија Стефановић Орфелин, један од најпросвећенијих Срба свога доба који га је подстакао да иде у свет и стиче знања, отиснуо се у Немачку и доспео у Хале. Универзитет у овом граду био је носилац идеја просвећености. Доситеј се уписује на универзитет где слуша филозофију. Напуштајући Хале, одбацио је свештеничку одору, заменивши је грађанским оделом.

Проводи значајан број година у Лајпцигу, Бечу и потом у Трсту. Године 1783 у Лајпцигу, штампа своје прво дело „Живот и прикљученија“. У њему је испричао свој живот од рођења до тридесет и девете године и свој живот пропратио мислима о потреби образовања и науке. У Лајпцигу је штампао: Писмо Харалампију (1783), Живот и прикљученија (1783) и Совјети здраваго разума (1784). У Бечу је штампао Басне (1788), као и Собраније разних наравоучителних вешчеј (1793).

Доситејев живот из основа се изменио када је избио Први српски устанак. Тада је боравио у Трсту, где је по други пут доспео 1802. године на позив српских трговаца. Тршћански трговци су му наменили 2.000 форинти годишње да учи српску децу и ствара своја дела. У Венецији је штампао књигу Етика или философија наравоучителна (1803). На прве вести о дизању устанка 1804. године, Доситеј, који је у тршћанској средини уживао велики углед, организовао је прикупљање помоћи устаницима.

Одушевљен победама устаника, Доситеј је испевао надалеко чувену песму Востани Сербие. Широм Српства, чули су се стихови: „Востани Сербије, мати наша мила! И постани опет што си прије била! Босна, сестра твоја, на тебе гледа, Херцегова земља и Чернаја Гора, Далеке државе и острови мора." Своме народу Доситеј је предвидео завидни успон. Прошао је многе земље, упознао многе људе, и баш због тога био је уверен да од Срба „изабраније нације неће бити"; само кад наука и просвета дођу међу њих. Није протекло много времена, када се Доситеј одлучио да пређе у Србију: „Ако Бог да такво добро измењеније ствари у Србији, као што нас новине обнадеждавају, радо бих у земљу прародитеља прешао".

У Београд је дошао 1807. године, пошто је претходно обавио низ значајних послова за устаничку Србију. Као најпросвећенији и најученији Србин свога времена, постао је први српски министар просвете. Подизао је школе, мирио и саветовао устаничке вође, и био је Карађорђев лични секретар и саветник. Одмах по постављењу отпочео је темељни рад на отварању не само основних него и средњих и стручних школа. Већ крајем 1807. године, у Београду је отворена дворазредна гимназија.

Године 1808. покренуо је отварање Велике школе, која ће прерасти у универзитет. На свечаности уприличеној тим поводом, истакао је да после турског ропства „ваља да се старамо да избавимо душу нашу од сужањства душевног, то јест од незнања и слепоће ума". Велика школа је била мешавина правног и филозофског факултета, са предметима из војне академије и богогословије. Две године касније, Доситејевим залагањем, у Београду је отворена и Богословија.

У књижевном раду, Доситејева главна мисао је: „бити користан своме народу”. Он не ставља себи у задатак да у својим књигама изражава себе, да ствара особена дела, која ће му обезбедити славу. Као што у његовим очима наука није сама себи циљ, тако је и књижевност само једно средство општег напретка.

Доситеј се борио за описмењивање српског народа и за слободу Србије. За живота су му указиване бројне части. Вожд Карађорђе га је назвао Родољубом народа свога. Занимљива је и његова појава: његова природа и особине поклапају се са мислима које је проповедао и књигама које је писао. Био је тих, кротак, добродушан човек, са јаким унутрашњим животом. Доситејево завештање је: „Научи од мудријега, то ти је велика корист. И научи другог колико можеш: то ти је велика задужбина".

Доситеј Обрадовић је преминуо 1811. године у Београду. Сахрањен је у Саборној цркви.

—-

Мала библиотека је објавила „Доситејеве басне”, Доситејев приређен превод Езопових и других басни. Књигу смо објавили у облику „игране књиге”, која садржи осамдесет четири звучна записа прочитаних прича.