Ствараоци

Вук Стефановић Караџић (Тршић, 26. октобар/6. новембар 1787 – Беч, 7. фебруар 1864) творац је савременог српског језика. Био је књижевник, неуморни сакупљач народних песама и првог српског речника. По свом укупном утицају Вук је свакако међу најзначајнијим личностима српске књижевности и повести уопште.

Вук је учио да чита и пише код рођака, након тога школовање је наставио у Лозници, потом у манастиру Троноша код Шапца. Године 1804. одбијен му је упис у гимназију јер је са седамнаест година био престар. Пред почетак Првог српског устанка радио је као писар код Ђорђа Ћурчије, церског хајдука. Услед болести ноге боравио је на лечењу у Новом Саду и Пешти али се године 1810. вратио у Србију, да ради као учитељ у основној школи.

Учествовао је у Првом српском устанку као писар и чиновник у Неготинској крајини. Ту је блиско упознао вођу неготинских устаника, Хајдук Вељка Петровића, о чијем животу је писао.

Након слома устанка преселио се у Беч, 1813. године. Упознаје Јернеја Копитара, цензора словенских књига, на чији је подстицај кренуо у прикупљање српских народних песама, покренуо борбу за промене у ћириличном писму и за увођење народног језика у књижевност.

Вук је остварио огроман утицан на српски језик путем сакупљања тада живе и живо присутне усмене грађе народног језика и народне спознаје. Међутим, промене које је успео да спроведе при упрошћавању писма и потпуног раздвајања од славеносербског језика, нису опште признате као повољне. Наиме, сматра се да су потискањем славеносербског значајно знање и богатство језика пропали, а савремени језик трајно осиромашио. О овоме рецимо говори Светислав Басара у свом есеју “Два века Wоока”.

Мала библиотека је објавила неколико дела које је сакупио или написао Вук Караџић. Осим епских песама објавили смо и приређено издање “Житија Хајдук Вељка Петровића”, у облику игране књиге.

Бранислав Нушић, рођен као Алкибијад Нуша (Београд, 20. октобар 1864. — Београд, 19. јануар 1938.), српски је књижевник, драмски писац, комедиограф, драматург, позоришни управник и дипломата. Рођен је октобра 1864. године у Београду, од мајке Љубице и оца Ђорђа, угледног трговца житом. Имао је три брата и сестру Анку (удату Живадиновић). Приликом рођења дали су му хеленско име Алкибијад. Отац му је рођен у Солуну, а када је мало одрастао, са мајком, Нушићевом бабом, је прешао у Србију. Пошто отац по рођењу није наследио презиме, у знак поштовања, отац је преузео презиме од Герасима Нуше, трговца код кога је радио и који се о њему старао као о сопственом детету.

Када је одрастао Нушић је безуспешно покушавао да истражи очево порекло, путујући по Македонији (око Преспанског језера), одакле му је родом била очева мајка. О свом пореклу је записао: „Ја не знам ни шта сам. Балканац јесам свакако. Има у мени арнаутскога и влашкога и српскога.” У породици је био изузетак, једини је показавши склоност ка књижевности. Свој велики дар за позорницу објашњавао је тиме да су код нас само Цинцари имали такав велики дар и као пример навео: Јована Стерију Поповића, Диметрија Деметра и себе. Прве радове потписивао је крштеним именом. На студије у Великој школи у Београду, уписао се као Алкибијад Нуша, али је за време студија променио име и презиме у Бранислав Нушић.

Детињство је провео у Смедереву, где се породица преселила, због очевих трговачких послова. У Смедереву је завршио основну школу и прва два разреда гимназије, почео да пише своје прве песме и први пут се сусрео се позориштем. У граду је гостовало путујуће позориште Михаила Димића. По одласку у Јагодину позориште је све сценске украсе оставило у кући Нушићевог оца. Млади Алкибијад је те украсе искористио да оснује своје позориште. Тада је, са тринаест година, за потребе свог позоришта, приредио своју прву шаљиву комедију под називом „Риђа брада“.

У Београду, као ђак четврте године Реалке (гимназије), премљен је у ђачку дружину Прве београдске гимназије „Нада“. Своје прве радове објавио је у „Голубу“, омладинском листу, покренутом 1879, а нешто касније и листовима „Нада“ и „Забавник за омладину“ (1882). Годину дана је студирао права на Универзитету у Грацу, где је положио општа права и историју српског народа. Због недостатка средстава се вратио у Београд и на крају дипломирао на Великој школи (1888). У Београду је имао широк круг пријатеља, а међу најбоље је спадао Војислав Илић.

Док се 1885. године налазио на одслужењу војног рока избио је српско-бугарски рат, у коме је учествовао, као добровољац. По завршетку рата вратио се у Београд. Његова прва књига, објављена 1886. године, биле су „Приповетке једног каплара“, из српско-бугарског рата. Због песме „Два раба“ Нушић је оптужен за „увреду његовог величанства“ и осуђен на две године затвора. После повлачења краља Милана је помилован.

Одмах по завршетку школовања (1888), пошто је одлежао годину дана у затвору у Пожаревцу, примљен је у државну службу у Министарству иностраних дела. Десетогодишњи чиновнички рад у спољњим пословима започиње 1889. године, као писар у Битољу, а завршио је као вицеконзул у Конзулату Краљевине Србије у Приштини, тада још увек крају Османског царства. Као српски чиновник спољњих послова, Нушић је највише времена провео у Приштини. Био је веселе природе и за свакога је имао погодну реч, због чега је био омиљен. Нушић људе није само дочекивао на радном месту, већ је ишао међу њих. Људи су га дочекивали пред школом, црквом или су га сретали на улици. Улазио је у кафане да попије и тамо је могао све да види и чује. Са женом је одлазио фијакером у обилазак, на свадбе, чак и када не би био позван, а његово присуство, за домаћина је значила велику част.

Оженио се 1893. године у Битољу, са Даринком, ћерком трговца Божидара Ђорђевића. Следеће године родила се ћерка Маргита-Гита (удата Предић-Нушић). Две године касније родио се син Страхиња-Бан. Имали су и ћерку Оливеру. Дечја имена су бирана из српских народних епских песама, Маргита-Гита по Косовки девојци, Страхиња-Бан, по Страхињићу Бану, Оливера, по ћерци кнеза Лазара и кнегиње Милице. Најстарија ћерка, касније је постала јавни радник, Страхиња-Бан је погинуо у Првом светском рату, код Пожаревца (1915), као борац ђачке чете, а најмлађа, Оливера је умрла још као дете.

У Београд се вратио 1900. године, када је именован за секретара Министарства просвете и поново се посветио позоришту. Постао је драматург и управник Народног позоришта. Заменик му је био Јанко Веселиновић. Уређивао је Позоришни лист. Од венчања краља Александра и краљице Драге 1900., па до Мајског преврата 1903. краљица Драга је подржавала позоришне уметности, а Бранисла Нушић је са њом био врло близак.

Уз Јована Дучића одиграо је важну улогу у демонстрацијама за време историјске кризе 1908. године када је Аустро-Угарска присвојила Босну и Херцеговину. Јован Дучић је написао проглас „Београђани, отаџбина је у опасности!” позивајући грађане на велики збор, а Нушић је ишао по граду и држао бројне говоре. Започело је пријављивање добровољаца за рат и пријавио се међу првима. Негодовању су се придружили и ђаци, настава је обустављена, а припремљени су и захтеви, које је заједно са „војводом Савом Херцеговцем“ обученим у богату херцеговачку ношњу, са све исуканом сабљом у руци, обојица јашући на два белца и предводећи 20.000 демонстраната, пронео од Теразија до Министарства иностраних послова. Ујахао је у Министарство, где се у то време одржавала министарска седница.

Неколико месеци по оснивању листа „Политика“, постао је 1904. први сарадник Политике, и био искрен пријатељ са оснивачем Владиславом Рибникарем. У „Политици“ је уређивао рубрику „Из београдског живота“ и „Све је већ то једном било“. Нушић се потписивао под псеудонимом јеврејског мудраца Бен Акибе, писца поменуте изреке.

Година 1915. била му је изузетно тешка, погинуо му је син, у борбама код Пожаревца. Његова породица је са војском прешла у изгнанство, преко Абланије на Крф. Тада му је умро и отац, у 96. години, који је у то време живео у Приштини. Године 1915—1918. провео је у узбеглиштву, у Марсељу, Ници (као секретар Народне скупштине), Паризу и Женеви. Дешавања током 1915. године је описао по ослобођењу у својим опсежним исповестим „Деветстопетнаеста“.

Међу бројним друштвеним остварењима, кумовао је и оснивању „Кола Српских сестара” и Удружењу пријатеља уметности „Цвијета Зузорић”, по песникињи, заштитници уметности и књижевности из Дубровника у 16. веку. На његов предлог, крајем 1937. основано је „Повлашћено позориште за децу и омладину Рода” или само „Рода“, претеча позоришта „Бошко Буха”. Ову идеју остварила су ћерка Гита, са мужем Миливојем Предићем, Нушићева рођака Софија, драматург са мужем Живојином Вукадиновићем. Прва представа је одржана 23. јануара 1938. Позориште је затворено је маја 1945. године од стране послератне власти, али је Гита пет година касније успела је да добије сагласност о покретању дечјег позоришта „Бошко Буха”, које је са првим представама кренуло 1951.

Нушић је постао је члан Српске краљевске академије (Академије уметности) 1933., са приступном беседом „О Јовану Поповићу – Стерији“, и касније био њен секретар. Све до смрти наставио је неуморно да пише. Његова последња комедија „Власт“, за коју је успео да напише прва два чина, остала је недовршена. Умро је 19. јануара 1938. године у 73. години у Београду, у својој кући на Дедињу, окружен породицом, сестром Анком, родбином и пријатељима.

Осим прослављених представа попут „Госпођа Министарка”, „Сумњиво лице“, „Протекција“, „Народни посланик“, „Пут око света“, „Ожалошћена породица“ и низа других, вечно присутне су Нушићева „Аутобиографија”, и смехотресно дело за децу „Хајдуци”. Мала библиотека је објавила Нушићеве Хајдуке у иПад издању.

Мала библиотека је замишљена да буде згодан, безбедан и пробран извор речи и српског језика за децу свих узраста и њихове родитеље који живе широм света. Мала библиотека је посвећена развоју и оплемењавању језика. Мала библиотека је безбедна, лака и забавна за коришћење.

Цео садржај Мале библиотеке је вид истраживања, опита, упита у језику, па је и Мала библиотека истраживачка, радна станица и радионица.

У Малој библиотеци су сарађивали бројни вредни, паметни и спретни млади сарадници: Неда, Јово, Драгана, Сања, Горан, Јевта, Стив, Дејан, Милан, Никола, Ненад, Борко, Петар, Милош, Милена, Милош, Вук, Мрђан, Павле, Соња, Марија и бројни други којима смо свима захвални на раду и труду.

Народна епска песма је облик песништва писан од стране Срба на простору данашње Србије, Босне и Херцеговине, Хрватске, Македоније и Црне Горе. Основни циклуси Епске песме су створени од стране непознатих стваралаца од 14 до 19. века. Епска песма у највећој мери се односи на историјске догађаје из српске историје. Преношена је од стране певача и гуслара, са колена на колено, и није записивана све до почетка 19. века када су на томе почели радити Вук Караџић и други. Највећи број песама Вук је записао од великих певача који су били живи у његово доба, посебно од Тешана Подруговића, Филипа Вишњића, Старца Милије, Старца Рашка. Ти певачи су не само преносили народне песме, већ их и стварали, а онима које су преносили су давали сопствени уметнички печат.

Српска народна епска песма носи собом памћање, осећање и језик. Народна гусларска песма је од неупоредивог значаја. Мала библиотека је објавила низ епских песама у облику игране књиге, где су све песме прочитане.

Дејан Медаковић (Загреб, 7. јул 1922 – Београд, 1. јул 2008) је био српски историчар уметности и академик, председник Српске академије наука и уметности. Рођен је 7. јула 1922. у Загребу као син Ђорђа Медаковића, економисте, и Анастасије, домаћице. Деда по оцу му је био Богдан Медаковић, а прадеда Данило Медаковић. Гимназију је завршио 1941. у Сремским Карловцима. Од 1942. до краја рата живео као избеглица у Београду где је радио у Музеју кнеза Павла, а након рата радио је у Музеју града Београда, Министарству за науку и културу и Савезном заводу за заштиту споменика културе. Студирао је историју уметности на Филозофском факултету у Београду. Као асистент радио је на историјском институту САНУ од 1952. до 1954. Пред комисијом академије докторирао је дисертацијом Графика српских штампаних књига XV-XVII века 1954. године (штампана у издањима акдемије 1958). Потом је прешао на Филозофски факултет у Београду где је остао до пензионисања 1982. године. Дописни члан САНУ постао је 1972. а редовни 1981. године. Био је декан Филозофског факултета, секретар одељења историјских наука САНУ, генерални секретар САНУ.

Мала библиотека је објавила играну (прочитану) књигу Дејана Медаковића „О давном Београду”.

Јово Иванић је рођен у Сомбору 1985. године, где живи и ради. Одувек му је била жеља да се бави цртаним филмовима. Самоук је и све своје време користи да развије цртачке и аниматорске вештине. Пре сарадње са Малом библиотеком, радио је кратке анимиране филмове за личну употребу у виду честитки, и учествовао је на смотрама кратких и цртаних филмова, где је имао запажен успех и освојио је неколико награда. Упознавши се са радом Мале библиотеке, указује му се прилика да покаже своје стваралачко умеће. Стваралачке жеље су му превасходно окренуте ка уметности, и бави се још и музиком. Био је члан истакнутог Сомборског хора ‘Иувентус Цантат“, који је на најпрестижнијим светским смотрама освајао златне медаље. Тренутно пева у Сомборском Црквеном хору, чији чланови оживљавају најлепше дечије песме за Малу библиотеку. Када жели да се опусти и одмори, свира абориџински дидгеридоо.

Ивана Брлић Мажуранић рођена је 18. априла 1874. године у Огулину у познатој породици Мажуранића, која је хрватској култури дала низ знаменитих личности. Њен деда Иван Мажуранић написао је познати еп „Смрт Смаил-аге Ченгића“. Један део свог детињства провела је у родном граду, а преостали у Загребу дединој кући. Удала се у осамнаестој години за др Ватрослава Брлића, угледног хрватског политичара, и од тада живи у Броду на Сави (данас Славонски Брод), граду у којем и настају сва њена дела. Светску славу и глас „хрватског Андерсена“ стекла је делима „Ваљани и неваљани“ (1902), „Школа и празници“ (1905), „Чудновате згоде шегрта Хлапића“ (1913), „Приче из давнине“ (1916), „Књига о омладини“ (1923). Умрла је у Загребу 21. септембра 1938. године.

Доситеј (Димитрије) Обрадовић је рођен 1739. или 1742. године у Чакову, српско-румунском месту у Тамишком Банату. Отац Димитријев звао се Ђурађ, а по занимању био је ћурчија и трговац, а мајка Круна била је кћи Ранка Паункића из Семартона. Отац му је умро око 1748. године и после смрти оставио је удовицу са четворо мале деце. Мати Круна умире убрзо, око 1752. године. Деца су се растурила по породици а о малом Димитрију је бринуо један тетак. Дете је учило у месној српској школи. Како се одликовао љубављу према књизи, тетак науми да га спреми за попа. Читање житија светаца заврте мозак дванаестогодишњем дечку, по природи склоном сањарењу и маштању, и једном приликом хтеде са неким просјачким калуђерима из Дечана да бежи у Турску, у пустињу да се посвети. Трезвени тетак, видећи болесно стање детиње маште, да би га задржао од тих верских заноса, одведе га назад у Темишвар, код једног јорганџије, на занат.

Када се прва повољна прилика указала, стари верски занос се понова разбуктао. Димитрије је оставио занат, родбину и завичај, и јула 1757. године закуцао на врата фрушкогорског манастира Хопова. Хоповском игуману Теодору Милутиновићу допао се бистар дечко који је већ лепо знао да чита, и узео га за свога ђака. Димитрије се посветио изучавању живота светаца и по узору на њих живи испоснички живот. Фебруара 1758. године Димитрије је закалуђерен, и добија свештено име Доситеј.

Веома брзо манастирска проста свакодневница разбија младом испоснику заблуде о калуђерском светитељству. Помно читајући и размишљајући, у Доситеју се родила жеља да оде „макуд у свет, где би се могло штогод научити“. Записао је: „Та, зар би могао Златоусти овако умно, овако слатко беседити, да није учио. Мора се учити, па како било“. Почиње читати грађанске књиге, самообразује се, учи латински језик, жели више знања и праве науке. Калуђери му чине сметње па се са њима сукоби. Новембра 1760. бежи из манастира.

Преко Славоније долази до Загреба, потом учитељује у Книнском Пољу, Далматинском Косову, Боки Которској. Упознаје народни живот, лепоте чистог језика, народну мудрост. Као учитељ и домаћи васпитач, или као манастирски гост, обишао је скоро цео Балкан и Малу Азију, затим Италију, Немачку, Француску, Енглеску, Аустрију и Русију.

Враћа се у Далмацију, где је 1770. године завршио три списа: Ижица, Христоитија и Венац од Ллфавита. После краћег боравка у Карловцима, тада најзначајнијем духовном и умном средишту српског народа, где је живео Захарија Стефановић Орфелин, један од најпросвећенијих Срба свога доба који га је подстакао да иде у свет и стиче знања, отиснуо се у Немачку и доспео у Хале. Универзитет у овом граду био је носилац идеја просвећености. Доситеј се уписује на универзитет где слуша филозофију. Напуштајући Хале, одбацио је свештеничку одору, заменивши је грађанским оделом.

Проводи значајан број година у Лајпцигу, Бечу и потом у Трсту. Године 1783 у Лајпцигу, штампа своје прво дело „Живот и прикљученија“. У њему је испричао свој живот од рођења до тридесет и девете године и свој живот пропратио мислима о потреби образовања и науке. У Лајпцигу је штампао: Писмо Харалампију (1783), Живот и прикљученија (1783) и Совјети здраваго разума (1784). У Бечу је штампао Басне (1788), као и Собраније разних наравоучителних вешчеј (1793).

Доситејев живот из основа се изменио када је избио Први српски устанак. Тада је боравио у Трсту, где је по други пут доспео 1802. године на позив српских трговаца. Тршћански трговци су му наменили 2.000 форинти годишње да учи српску децу и ствара своја дела. У Венецији је штампао књигу Етика или философија наравоучителна (1803). На прве вести о дизању устанка 1804. године, Доситеј, који је у тршћанској средини уживао велики углед, организовао је прикупљање помоћи устаницима.

Одушевљен победама устаника, Доситеј је испевао надалеко чувену песму Востани Сербие. Широм Српства, чули су се стихови: „Востани Сербије, мати наша мила! И постани опет што си прије била! Босна, сестра твоја, на тебе гледа, Херцегова земља и Чернаја Гора, Далеке државе и острови мора.“ Своме народу Доситеј је предвидео завидни успон. Прошао је многе земље, упознао многе људе, и баш због тога био је уверен да од Срба „изабраније нације неће бити“; само кад наука и просвета дођу међу њих. Није протекло много времена, када се Доситеј одлучио да пређе у Србију: „Ако Бог да такво добро измењеније ствари у Србији, као што нас новине обнадеждавају, радо бих у земљу прародитеља прешао“.

У Београд је дошао 1807. године, пошто је претходно обавио низ значајних послова за устаничку Србију. Као најпросвећенији и најученији Србин свога времена, постао је први српски министар просвете. Подизао је школе, мирио и саветовао устаничке вође, и био је Карађорђев лични секретар и саветник. Одмах по постављењу отпочео је темељни рад на отварању не само основних него и средњих и стручних школа. Већ крајем 1807. године, у Београду је отворена дворазредна гимназија.

Године 1808. покренуо је отварање Велике школе, која ће прерасти у универзитет. На свечаности уприличеној тим поводом, истакао је да после турског ропства „ваља да се старамо да избавимо душу нашу од сужањства душевног, то јест од незнања и слепоће ума“. Велика школа је била мешавина правног и филозофског факултета, са предметима из војне академије и богогословије. Две године касније, Доситејевим залагањем, у Београду је отворена и Богословија.

У књижевном раду, Доситејева главна мисао је: „бити користан своме народу”. Он не ставља себи у задатак да у својим књигама изражава себе, да ствара особена дела, која ће му обезбедити славу. Као што у његовим очима наука није сама себи циљ, тако је и књижевност само једно средство општег напретка.

Доситеј се борио за описмењивање српског народа и за слободу Србије. За живота су му указиване бројне части. Вожд Карађорђе га је назвао Родољубом народа свога. Занимљива је и његова појава: његова природа и особине поклапају се са мислима које је проповедао и књигама које је писао. Био је тих, кротак, добродушан човек, са јаким унутрашњим животом. Доситејево завештање је: „Научи од мудријега, то ти је велика корист. И научи другог колико можеш: то ти је велика задужбина“.

Доситеј Обрадовић је преминуо 1811. године у Београду. Сахрањен је у Саборној цркви.

—-

Мала библиотека је објавила „Доситејеве басне”, Доситејев приређен превод Езопових и других басни. Књигу смо објавили у облику „игране књиге”, која садржи осамдесет четири звучна записа прочитаних прича.

Алан Александар Милн (18. јануар 1882 – 31. јануар 1956) је био енглески писац најбоље знан по својим књигама о меди Вини Пу-у и дечаку Кристоферу Робину. Милн је био признат песник и позоришни писац, али је слава Вини Пуа засенила сва његова друга дела.

Књиге о Вини Пу-у су посвећене Милновом сину а надахнуће долази из прича које је Милн саткао из дечаковог живота поред шуме у Енглеској и лутака са којима се играо. Једине две књиге Александра А. Милна о Вини Пу-у су Вини Пу и Кућа на Пуовом углу.

Мала библиотека је објавила обе књиге, у изузетном преводу Луке Семеновића (по нама далеко најбољем преводу Винија на српски језик). Играна књига Вини звани Пу је доступна на страницама Мале библиотеке. Књигу је за нас прочитао млади Раде Ћосић. Звучни запис је укупног трајања 3 сата и 30 минута. Обрада звука Мала библиотека.