0:00 / 0:00
Radio Komarac
Pesme o dedi: Priče i pesme pred spavanje
Posveta Milovanu Danojliću iz Male biblioteke
Mala biblioteka pred spavanje
Za vile i čarobnjake
365 priča iz Biblije: Priča o postanju
365 priča iz Biblije: Izgubljeni raj
Radio Komarac
365 priča iz Biblije: Vavilonska kula
365 priča iz Biblije: Priča o Mojsiju
Radio Komarac
365 priča iz Biblije: David ubija Golijata
365 priča iz Biblije: Silni Samson
Radio Komarac
Pesme Male biblioteke: Kako mama kuva (Goran Novakov)
Pesme Male biblioteke: Puž (Milovan Danojlić)
0:00 / 0:00
Radio Komarac
Pesme o dedi: Priče i pesme pred spavanje
Posveta Milovanu Danojliću iz Male biblioteke
Mala biblioteka pred spavanje
Za vile i čarobnjake
365 priča iz Biblije: Priča o postanju
365 priča iz Biblije: Izgubljeni raj
Radio Komarac
365 priča iz Biblije: Vavilonska kula
365 priča iz Biblije: Priča o Mojsiju
Radio Komarac
365 priča iz Biblije: David ubija Golijata
365 priča iz Biblije: Silni Samson
Radio Komarac
Pesme Male biblioteke: Kako mama kuva (Goran Novakov)
Pesme Male biblioteke: Puž (Milovan Danojlić)

Stvaraoci

Stvaraoci

Mihajlo Pupin

Mihajlo Pupin (27. septembar/9. oktobar 1854 – 12. mart 1935) rođen je u Idvoru u Vojvodini, tadašnja Austro Ugarska, danas Srbija, od oca Konstantina i majke Olimpijade. Bio je naučnik, pronalazač i profesor na Univerzitetu Kolumbija. Dobitnik je Pulicerove nagrade (1924. godine) za autobiografsko delo „Sa pašnjaka do naučenjaka”. Mihajlo Pupin je tokom svog naučnog rada dao značajne zaključke vazne za polja višestruke telegrafije, bazične telegrafije i telefonije, rentgenologije i elektrotehnike. Zaslužan je za pronalazak Pupinovih kalemova. Dobitnik je mnogih naučnih priznanja, bio je član Američke akademije nauka, Srpske kraljevske akademije i počasni doktor 18 univerziteta.

Stvaraoci

Milutin Milanković

Milutin Milanković (1879 – 1958.), astronom, geofizičar, klimatolog, matematičar, inženjer pronalazač, doktor tehnike, univerzitetski profesor, književnik, rođen je u Dalju 28. maja 1879. u uglednoj porodici.

O svojim precima, u rodoslovu koji je sastavio za period od 1690. do 1940. godine, Milanković kaže: „Milankovi potomci, koji se po njemu nazvaše Milankovićima, živeli su u Dalju dva i po veka. Svojim sposobnostima i težnjom ka višem popeše se u rang intelektualaca i fakultetlija već svojim trećim kolenom, mojim pradedom Todorom, koji je svršio pravne nauke, a školovao i svoje sinove”. Milutinov otac Milan i majka Jelisaveta, iz ugledne osječke porodice Muačević, izrodili su šestoro djece, od kojih je troje umrlo u djetinjstvu i ranoj mladosti, a dugovjeki su bili samo Milutin, njegova sestra bliznakinja Milena i mlađi brat Bogdan, poznati romanista i muzikolog.

Milutin nije redovno pohađao osnovnu školu, nego je imao privatne učitelje i sva četiri razreda osnovne škole položio je odjednom1889. godine. Veliki uticaj na formiranje Milankovićeve ličnosti imala je rodna kuća i njezino okruženje, posebno veličanstveni Dunav koji je proticao pored njihove bašte. Godine 1889. Milutin se upisuje u realnu gimnaziju u Osijeku. Ovdje će presudnu ulogu u njegovom životnom opredjeljenju imati profesor matematike Vladimir Varićak, docniji poznati matematičar, član JAZU i SANU. Godine 1896. upisuje se Milanković na studije građevinske tehnike, gdje za 6 godina stiče zvanje diplomiranog inženjera, a 1904. godine postaje doktor tehničkih nauka.

Na poziv poznatih naučnika Jovana Cvijića, Mihaila Petrovića i Bogdana Gavrilovića, Milanković napušta uspešan dotadašnji posao građevinskog stručnjaka i prihvata mjesto vanrednog profesora primjenjene matematike na tek osnovanom Univerzitetu u Beogradu. Na ovoj dužnosti ostaće sve do penzionisanja 1955. godine. U međuvremenu izabran je za redovnog člana SANU i dopisnog člana JAZU. Umro je u Beogradu 12. decembra 1958. godine, a po vlastitoj želji, njegovi posmrtni ostaci preneseni su u Dalj, 1966. godine, gdje počiva u svojoj porodičnoj grobnici s roditeljima, sestrom, braćom i brojnim precima među kojima je bilo i seljaka i ratnika, oficira i generala, dvorskih savjetnika i narodnih tribuna, pronalazača i filozofa.

Stvaraoci

Rudolf Erik Raspe

Rudolf Erik Raspe (1736 – 1794) bio je nemački bibliotekar, pisac i naučnik, koga i sam njegov životopisac naziva ‘prevarantom’.

Raspe je najbolje znan po svojoj zbirci priča: Neverovatne dogodovštine Barona Minhauzena. Minhauzen je književna ličnost, ali zasnovana na stvarnom čoveku. Karl Fridrih Hijeronim Minhauzen se rodio u Bodenverderu 11. maja 1720. godine, a umro u istom gradu 22. februara 1797. godine. Minhauzen je voleo da silno preteruje i i izmišlja priče o svom ratovanju u Rusiji. On je kao nemački baron sa nepunih dvadeset godina pristupio ruskoj vojsci i sa njima se borio protiv Turaka. Po povratku u rodnu Nemačku izmišljao je i pričao neverovatne pustolovine tokom svog boravka u Rusiji, o letenju na Mesec i svom velikom junaštvu.

Raspe je zabeležio neke od ovih priča, i potom ih objavio delom u novinama i u obliku knjige u Oksfordu, Engleskoj.

U srpskom jeziku kaže se da neko ‘laže k’o Minhauzen’, ili pak, neobavezno, da ‘baroniše’.

Stvaraoci

AA Miln

Alan Aleksandar Miln (18. januar 1882 – 31. januar 1956) je bio engleski pisac najbolje znan po svojim knjigama o medi Vini Pu-u i dečaku Kristoferu Robinu. Miln je bio priznat pesnik i pozorišni pisac, ali je slava Vini Pua zasenila sva njegova druga dela.

Knjige o Vini Pu-u su posvećene Milnovom sinu a nadahnuće dolazi iz priča koje je Miln satkao iz dečakovog života pored šume u Engleskoj i lutaka sa kojima se igrao. Jedine dve knjige Aleksandra A. Milna o Vini Pu-u su Vini Pu i Kuća na Puovom uglu.

Mala biblioteka je objavila obe knjige, u izuzetnom prevodu Luke Semenovića (po nama daleko najboljem prevodu Vinija na srpski jezik). Igrana knjiga Vini zvani Pu je dostupna na stranicama Male biblioteke. Knjigu je za nas pročitao mladi Rade Ćosić. Zvučni zapis je ukupnog trajanja 3 sata i 30 minuta. Obrada zvuka Mala biblioteka.

Stvaraoci

Dositej Obradović

Dositej (Dimitrije) Obradović je rođen 1739. ili 1742. godine u Čakovu, srpsko-rumunskom mestu u Tamiškom Banatu. Otac Dimitrijev zvao se Đurađ, a po zanimanju bio je ćurčija i trgovac, a majka Kruna bila je kći Ranka Paunkića iz Semartona. Otac mu je umro oko 1748. godine i posle smrti ostavio je udovicu sa četvoro male dece. Mati Kruna umire ubrzo, oko 1752. godine. Deca su se rasturila po porodici a o malom Dimitriju je brinuo jedan tetak. Dete je učilo u mesnoj srpskoj školi. Kako se odlikovao ljubavlju prema knjizi, tetak naumi da ga spremi za popa. Čitanje žitija svetaca zavrte mozak dvanaestogodišnjem dečku, po prirodi sklonom sanjarenju i maštanju, i jednom prilikom htede sa nekim prosjačkim kaluđerima iz Dečana da beži u Tursku, u pustinju da se posveti. Trezveni tetak, videći bolesno stanje detinje mašte, da bi ga zadržao od tih verskih zanosa, odvede ga nazad u Temišvar, kod jednog jorgandžije, na zanat.

Kada se prva povoljna prilika ukazala, stari verski zanos se ponova razbuktao. Dimitrije je ostavio zanat, rodbinu i zavičaj, i jula 1757. godine zakucao na vrata fruškogorskog manastira Hopova. Hopovskom igumanu Teodoru Milutinoviću dopao se bistar dečko koji je već lepo znao da čita, i uzeo ga za svoga đaka. Dimitrije se posvetio izučavanju života svetaca i po uzoru na njih živi isposnički život. Februara 1758. godine Dimitrije je zakaluđeren, i dobija svešteno ime Dositej.

Veoma brzo manastirska prosta svakodnevnica razbija mladom isposniku zablude o kaluđerskom svetiteljstvu. Pomno čitajući i razmišljajući, u Dositeju se rodila želja da ode „makud u svet, gde bi se moglo štogod naučiti”. Zapisao je: „Ta, zar bi mogao Zlatousti ovako umno, ovako slatko besediti, da nije učio. Mora se učiti, pa kako bilo”. Počinje čitati građanske knjige, samoobrazuje se, uči latinski jezik, želi više znanja i prave nauke. Kaluđeri mu čine smetnje pa se sa njima sukobi. Novembra 1760. beži iz manastira.

Preko Slavonije dolazi do Zagreba, potom učiteljuje u Kninskom Polju, Dalmatinskom Kosovu, Boki Kotorskoj. Upoznaje narodni život, lepote čistog jezika, narodnu mudrost. Kao učitelj i domaći vaspitač, ili kao manastirski gost, obišao je skoro ceo Balkan i Malu Aziju, zatim Italiju, Nemačku, Francusku, Englesku, Austriju i Rusiju.

Vraća se u Dalmaciju, gde je 1770. godine završio tri spisa: Ižica, Hristoitija i Venac od Llfavita. Posle kraćeg boravka u Karlovcima, tada najznačajnijem duhovnom i umnom središtu srpskog naroda, gde je živeo Zaharija Stefanović Orfelin, jedan od najprosvećenijih Srba svoga doba koji ga je podstakao da ide u svet i stiče znanja, otisnuo se u Nemačku i dospeo u Hale. Univerzitet u ovom gradu bio je nosilac ideja prosvećenosti. Dositej se upisuje na univerzitet gde sluša filozofiju. Napuštajući Hale, odbacio je svešteničku odoru, zamenivši je građanskim odelom.

Provodi značajan broj godina u Lajpcigu, Beču i potom u Trstu. Godine 1783 u Lajpcigu, štampa svoje prvo delo „Život i priključenija“. U njemu je ispričao svoj život od rođenja do trideset i devete godine i svoj život propratio mislima o potrebi obrazovanja i nauke. U Lajpcigu je štampao: Pismo Haralampiju (1783), Život i priključenija (1783) i Sovjeti zdravago razuma (1784). U Beču je štampao Basne (1788), kao i Sobranije raznih naravoučitelnih veščej (1793).

Dositejev život iz osnova se izmenio kada je izbio Prvi srpski ustanak. Tada je boravio u Trstu, gde je po drugi put dospeo 1802. godine na poziv srpskih trgovaca. Tršćanski trgovci su mu namenili 2.000 forinti godišnje da uči srpsku decu i stvara svoja dela. U Veneciji je štampao knjigu Etika ili filosofija naravoučitelna (1803). Na prve vesti o dizanju ustanka 1804. godine, Dositej, koji je u tršćanskoj sredini uživao veliki ugled, organizovao je prikupljanje pomoći ustanicima.

Oduševljen pobedama ustanika, Dositej je ispevao nadaleko čuvenu pesmu Vostani Serbie. Širom Srpstva, čuli su se stihovi: „Vostani Serbije, mati naša mila! I postani opet što si prije bila! Bosna, sestra tvoja, na tebe gleda, Hercegova zemlja i Černaja Gora, Daleke države i ostrovi mora.” Svome narodu Dositej je predvideo zavidni uspon. Prošao je mnoge zemlje, upoznao mnoge ljude, i baš zbog toga bio je uveren da od Srba „izabranije nacije neće biti”; samo kad nauka i prosveta dođu među njih. Nije proteklo mnogo vremena, kada se Dositej odlučio da pređe u Srbiju: „Ako Bog da takvo dobro izmenjenije stvari u Srbiji, kao što nas novine obnadeždavaju, rado bih u zemlju praroditelja prešao”.

U Beograd je došao 1807. godine, pošto je prethodno obavio niz značajnih poslova za ustaničku Srbiju. Kao najprosvećeniji i najučeniji Srbin svoga vremena, postao je prvi srpski ministar prosvete. Podizao je škole, mirio i savetovao ustaničke vođe, i bio je Karađorđev lični sekretar i savetnik. Odmah po postavljenju otpočeo je temeljni rad na otvaranju ne samo osnovnih nego i srednjih i stručnih škola. Već krajem 1807. godine, u Beogradu je otvorena dvorazredna gimnazija.

Godine 1808. pokrenuo je otvaranje Velike škole, koja će prerasti u univerzitet. Na svečanosti upriličenoj tim povodom, istakao je da posle turskog ropstva „valja da se staramo da izbavimo dušu našu od sužanjstva duševnog, to jest od neznanja i slepoće uma”. Velika škola je bila mešavina pravnog i filozofskog fakulteta, sa predmetima iz vojne akademije i bogogoslovije. Dve godine kasnije, Dositejevim zalaganjem, u Beogradu je otvorena i Bogoslovija.

U književnom radu, Dositejeva glavna misao je: „biti koristan svome narodu”. On ne stavlja sebi u zadatak da u svojim knjigama izražava sebe, da stvara osobena dela, koja će mu obezbediti slavu. Kao što u njegovim očima nauka nije sama sebi cilj, tako je i književnost samo jedno sredstvo opšteg napretka.

Dositej se borio za opismenjivanje srpskog naroda i za slobodu Srbije. Za života su mu ukazivane brojne časti. Vožd Karađorđe ga je nazvao Rodoljubom naroda svoga. Zanimljiva je i njegova pojava: njegova priroda i osobine poklapaju se sa mislima koje je propovedao i knjigama koje je pisao. Bio je tih, krotak, dobrodušan čovek, sa jakim unutrašnjim životom. Dositejevo zaveštanje je: „Nauči od mudrijega, to ti je velika korist. I nauči drugog koliko možeš: to ti je velika zadužbina”.

Dositej Obradović je preminuo 1811. godine u Beogradu. Sahranjen je u Sabornoj crkvi.

—-

Mala biblioteka je objavila „Dositejeve basne”, Dositejev priređen prevod Ezopovih i drugih basni. Knjigu smo objavili u obliku „igrane knjige”, koja sadrži osamdeset četiri zvučna zapisa pročitanih priča.

Stvaraoci

Ivana Brlić Mažuranić

Ivana Brlić Mažuranić rođena je 18. aprila 1874. godine u Ogulinu u poznatoj porodici Mažuranića, koja je hrvatskoj kulturi dala niz znamenitih ličnosti. Njen deda Ivan Mažuranić napisao je poznati ep „Smrt Smail-age Čengića”. Jedan deo svog detinjstva provela je u rodnom gradu, a preostali u Zagrebu dedinoj kući. Udala se u osamnaestoj godini za dr Vatroslava Brlića, uglednog hrvatskog političara, i od tada živi u Brodu na Savi (danas Slavonski Brod), gradu u kojem i nastaju sva njena dela. Svetsku slavu i glas „hrvatskog Andersena” stekla je delima „Valjani i nevaljani” (1902), „Škola i praznici” (1905), „Čudnovate zgode šegrta Hlapića” (1913), „Priče iz davnine” (1916), „Knjiga o omladini” (1923). Umrla je u Zagrebu 21. septembra 1938. godine.

Stvaraoci

Jovo Ivanić

Jovo Ivanić je rođen u Somboru 1985. godine, gde živi i radi. Oduvek mu je bila želja da se bavi crtanim filmovima. Samouk je i sve svoje vreme koristi da razvije crtačke i animatorske veštine. Pre saradnje sa Malom bibliotekom, radio je kratke animirane filmove za ličnu upotrebu u vidu čestitki, i učestvovao je na smotrama kratkih i crtanih filmova, gde je imao zapažen uspeh i osvojio je nekoliko nagrada. Upoznavši se sa radom Male biblioteke, ukazuje mu se prilika da pokaže svoje stvaralačko umeće. Stvaralačke želje su mu prevashodno okrenute ka umetnosti, i bavi se još i muzikom. Bio je član istaknutog Somborskog hora ‘Iuventus Cantat”, koji je na najprestižnijim svetskim smotrama osvajao zlatne medalje. Trenutno peva u Somborskom Crkvenom horu, čiji članovi oživljavaju najlepše dečije pesme za Malu biblioteku. Kada želi da se opusti i odmori, svira aboridžinski didgeridoo.

Stvaraoci

Dejan Medaković

Dejan Medaković (Zagreb, 7. jul 1922 – Beograd, 1. jul 2008) je bio srpski istoričar umetnosti i akademik, predsednik Srpske akademije nauka i umetnosti. Rođen je 7. jula 1922. u Zagrebu kao sin Đorđa Medakovića, ekonomiste, i Anastasije, domaćice. Deda po ocu mu je bio Bogdan Medaković, a pradeda Danilo Medaković. Gimnaziju je završio 1941. u Sremskim Karlovcima. Od 1942. do kraja rata živeo kao izbeglica u Beogradu gde je radio u Muzeju kneza Pavla, a nakon rata radio je u Muzeju grada Beograda, Ministarstvu za nauku i kulturu i Saveznom zavodu za zaštitu spomenika kulture. Studirao je istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Kao asistent radio je na istorijskom institutu SANU od 1952. do 1954. Pred komisijom akademije doktorirao je disertacijom Grafika srpskih štampanih knjiga XV-XVII veka 1954. godine (štampana u izdanjima akdemije 1958). Potom je prešao na Filozofski fakultet u Beogradu gde je ostao do penzionisanja 1982. godine. Dopisni član SANU postao je 1972. a redovni 1981. godine. Bio je dekan Filozofskog fakulteta, sekretar odeljenja istorijskih nauka SANU, generalni sekretar SANU.

Mala biblioteka je objavila igranu (pročitanu) knjigu Dejana Medakovića „O davnom Beogradu”.

Stvaraoci

Narodni pevač

Narodna epska pesma je oblik pesništva pisan od strane Srba na prostoru današnje Srbije, Bosne i Hercegovine, Hrvatske, Makedonije i Crne Gore. Osnovni ciklusi Epske pesme su stvoreni od strane nepoznatih stvaralaca od 14 do 19. veka. Epska pesma u najvećoj meri se odnosi na istorijske događaje iz srpske istorije. Prenošena je od strane pevača i guslara, sa kolena na koleno, i nije zapisivana sve do početka 19. veka kada su na tome počeli raditi Vuk Karadžić i drugi. Najveći broj pesama Vuk je zapisao od velikih pevača koji su bili živi u njegovo doba, posebno od Tešana Podrugovića, Filipa Višnjića, Starca Milije, Starca Raška. Ti pevači su ne samo prenosili narodne pesme, već ih i stvarali, a onima koje su prenosili su davali sopstveni umetnički pečat.

Srpska narodna epska pesma nosi sobom pamćenje, osećanje i jezik. Narodna guslarska pesma je od neuporedivog značaja. Mala biblioteka je objavila niz epskih pesama u obliku igrane knjige, gde su sve pesme pročitane.