Стефан Митров Љубиша (29. фебруар 1824 - 23. новембар 1878) је био српски књижевник из Боке которске.

Стефан Митров Љубиша је рођен у Будви, у Паштровићима, последњег дана фебруара 1824. године. Отац му се звао Митар, а мајка Ката Брдарева.

Митар Љубиша, отац Стефанов, а син Лукше, тајника опћине паштронске, провео је мал' не читав свој век на мору, био је поштен и разборит човек. По очевој смрти остао је Стефан на танком имању, на старој матери и на млађој сестри. Јединац у мајке, Стефан је био пропуштен и прохирен. Приспио четрнаестој години, није знао готово ни азбуке, јер у то вријеме у родноме му граду није бивало уредне школе, а ону која је била Стефан је мало или нимало походио. Но оставши сираком, одаде се живо к науци, таквим успехом да га видимо самоука постати г. 1843, тајником опћинским у Будви.

Љубиша се борио да уведе народни језик у јавни живот и борио се за равноправност вера, односно да се укине полицијска наредба по којој је била принуђена већина православнијех Бокеза да слави католичке празнике.

Током знатног политичког рада, Љубиша није пропуштао да се бави народном књигом. Иако, о својој спознаји српског језика он сам каже: „Док се нисам оженио, много сам се мало осврћао на народну књигу. Глава пунана италијанскијех и францускијех писама, није никако могла приљубити своју влаштиту књигу. Пошто се ожених (са Софијом, кћери Јока Петрисавова Ћеловића Ришњанина) чести женини прекори нагнају ме да завирим и у нашој књизи. Оплијени ме и зачари богаство и изворна мудрост народнијех умотворина. Изучим матерњи језик, омили ми се и уљубим оно што сам прије мал не презирао.”

Љубишине приповетке се одликују неисцрпним богатством народнијех изражаја и пучког краснорјечја, покузујући да Љубиша није учио српског језика из књига, већ устију народа нашега на југу, где је матица и ковница пучких умотворина.

Љубиша је све своје књижевне радове написао током последњих десет година живота. Љубиша сам каже: „Видећи грдни расап што се по штампи чини лепим нашим језиком, пуче ми срце од бола, пак се дадох и ја нешто да пишем, као неки просвјед, противу таквог језика. Да ли ћу нешто успјети, бојим се љуто!” Најважније Љубишине приповетке су: „Лажни цар Шћепан Мали”, „Кањош Мацедоновић”, „Поп Андровић”, „Продаја патријаре Бркића”, „Крађа и прекрађа звона”, „Причања Вука Дојчевића”, „Скочидјевојка”.

Године 1860. Љубиша ступа као посланички кандидат за државни сабор у Бечу. Доба између 1870. и 1878. године Љубиша је провео у Задру. Смрт га је (23. новембра 1878) затекла у Бечу, одакле је 1885. године пренесен у завичај.