0:00 / 0:00
Išli smo u Afriku
Gde spava vrabac

Stefan Mitrov Ljubiša

Stefan Mitrov Ljubiša (29. februar 1824 - 23. novembar 1878) je bio srpski književnik iz Boke kotorske.

Stefan Mitrov Ljubiša je rođen u Budvi, u Paštrovićima, poslednjeg dana februara 1824. godine. Otac mu se zvao Mitar, a majka Kata Brdareva.

Mitar Ljubiša, otac Stefanov, a sin Lukše, tajnika općine paštronske, proveo je mal' ne čitav svoj vek na moru, bio je pošten i razborit čovek. Po očevoj smrti ostao je Stefan na tankom imanju, na staroj materi i na mlađoj sestri. Jedinac u majke, Stefan je bio propušten i prohiren. Prispio četrnaestoj godini, nije znao gotovo ni azbuke, jer u to vrijeme u rodnome mu gradu nije bivalo uredne škole, a onu koja je bila Stefan je malo ili nimalo pohodio. No ostavši sirakom, odade se živo k nauci, takvim uspehom da ga vidimo samouka postati g. 1843, tajnikom općinskim u Budvi.

Ljubiša se borio da uvede narodni jezik u javni život i borio se za ravnopravnost vera, odnosno da se ukine policijska naredba po kojoj je bila prinuđena većina pravoslavnijeh Bokeza da slavi katoličke praznike.

Tokom znatnog političkog rada, Ljubiša nije propuštao da se bavi narodnom knjigom. Iako, o svojoj spoznaji srpskog jezika on sam kaže: „Dok se nisam oženio, mnogo sam se malo osvrćao na narodnu knjigu. Glava punana italijanskijeh i francuskijeh pisama, nije nikako mogla priljubiti svoju vlaštitu knjigu. Pošto se oženih (sa Sofijom, kćeri Joka Petrisavova Ćelovića Rišnjanina) česti ženini prekori nagnaju me da zavirim i u našoj knjizi. Oplijeni me i začari bogastvo i izvorna mudrost narodnijeh umotvorina. Izučim maternji jezik, omili mi se i uljubim ono što sam prije mal ne prezirao.”

Ljubišine pripovetke se odlikuju neiscrpnim bogatstvom narodnijeh izražaja i pučkog krasnorječja, pokuzujući da Ljubiša nije učio srpskog jezika iz knjiga, već ustiju naroda našega na jugu, gde je matica i kovnica pučkih umotvorina.

Ljubiša je sve svoje književne radove napisao tokom poslednjih deset godina života. Ljubiša sam kaže: „Videći grdni rasap što se po štampi čini lepim našim jezikom, puče mi srce od bola, pak se dadoh i ja nešto da pišem, kao neki prosvjed, protivu takvog jezika. Da li ću nešto uspjeti, bojim se ljuto!” Najvažnije Ljubišine pripovetke su: „Lažni car Šćepan Mali”, „Kanjoš Macedonović”, „Pop Andrović”, „Prodaja patrijare Brkića”, „Krađa i prekrađa zvona”, „Pričanja Vuka Dojčevića”, „Skočidjevojka”.

Godine 1860. Ljubiša stupa kao poslanički kandidat za državni sabor u Beču. Doba između 1870. i 1878. godine Ljubiša je proveo u Zadru. Smrt ga je (23. novembra 1878) zatekla u Beču, odakle je 1885. godine prenesen u zavičaj.