0:00 / 0:00
Radio Komarac
Priče i pesme pred spavanje: Deda
Mala biblioteka pred spavanje
365 priča iz Biblije: Priča o postanju
365 priča iz Biblije: Izgubljeni raj
Radio Komarac
365 priča iz Biblije: Vavilonska kula
365 priča iz Biblije: Priča o Mojsiju
Radio Komarac
365 priča iz Biblije: David ubija Golijata
365 priča iz Biblije: Silni Samson
Radio Komarac
Pesme Male biblioteke: Kako mama kuva (Goran Novakov)
Pesme Male biblioteke: Puž (Milovan Danojlić)
0:00 / 0:00
Radio Komarac Džingl
Priče i pesme pred spavanje: Deda
Mala biblioteka pred spavanje
Radio Komarac Džingl
365 priča iz Biblije: Priča o postanju
Radio Komarac Džingl
365 priča iz Biblije: Izgubljeni raj
365 priča iz Biblije: Vavilonska kula
Radio Komarac Džingl
365 priča iz Biblije: Priča o Mojsiju
365 priča iz Biblije: David ubija Golijata
Radio Komarac Džingl
365 priča iz Biblije: Silni Samson
Kako mama kuva (Goran Novakov)
Puž (Milovan Danojlić)
0:00 / 0:00
Išli smo u Afriku

Isak Baševis Singer

Isak Baševis Singer (1902. - 1991.) je velikan odrasle i dečje književnosti dvadesetog veka. Posebno nadahnuće pronašao je u narodnoj umetnosti, priči i reči jevrejskog naroda, drevnim spisima i Bibliji. Mala biblioteka je objavila Singerovu priču „Mazl i Šlimazl, ili mleko od lavice” u obliku igrane knjige.

Singer je bio je peto od šestoro dece, od kojih je četvoro preživelo detinjstvo. Njegov otac, bio je rabin, a njegova majka, ćerka rabina, bila je domaćica koja je bila bila pismena na jidišu. Njegova sestra Hinde je patila od epilepsije i depresije a njegov brat Izrael je takođe bio pisac. Oboje su igrali istaknute uloge u njegovom životu i bili mu osnova za brojne izmišljene likove. Otac mu je umro 1929. Njegov mlađi brat Mojše, jedini sin koji je ostao pravoslavni Jevrejin, i njegova majka, umrli su u Pomoru.

Singer nije dobio svetovno obrazovanje. Otac ga je podučavao jevrejskom zakonu, a majka Bibliju. Išao je u pravoslavnu versku osnovnu školu, a od 1921. pohađao rabinsku bogosloviju u Varšavi, ali je nije dovršio. Bio je samouk đak nemačkog i poljskog kao i filosofije. Iako je prestao da prati Jevrejske verske naloge, zadržao je veru u Boga. Svoj pristup sažimao je ovako: „činim sve u svojoj moći da izbegnem činiti zlo“.

Prvi svetski rat rasturio je porodicu. Izrael se sakrio da bi izbegao vojsnu obavezu; Hind se udala za rezača dijamanata i preselila se u Nizozemsku; a Singer je sa majkom i Mojšeom otišao u Bilgoraj kako bi izbegao glad u Varšavi. U selu Bilgoraj se udubio u narodnu umetnost.

Singer je pisao uspešno za odrasle, ali i za decu. Počeo je da piše književnost za decu kada su ga zamolili da napiše priče o Hanuki, ključnom jevrejskom prazniku. Zbirka „Jarac Zlateh i druge priče”, objavljena je 1966. godine. Nadahnuće je jednostavno pripovedanja Biblije, za koju je Singer rekao da naglašava događaje i opise likova bez ispitivanja. Usledili su ”Strašna gostionica”, i ”Mazel i Šlimazel ili mleko od lavice”, potom „Kada je Šlemijel otišao u Varšavu i druge priče”. Godine 1969. objavljene su „Priče dečaka koji odrasta u Varšavi”.

Kada je 1978. godine dobio Nobelovu nagradu za književnost, Singer je u svom govoru rekao sledeće vezano za pisanje za decu:

„Postoji pet stotina razloga zašto sam počeo da pišem za decu. Da uštedim vreme navešću samo deset. Broj 1) Deca čitaju knjige. Decu baš briga za stručna mišljenja. Broj 2) Deca ne čitaju da bi pronašla sebe. Broj 3) Deca ne čitaju da bi se oslobodila krivice, da utole žeđ za pobunom ili da se oslobode otuđenja. Broj 4) Deci je psihologija beznačajna. Broj 5) Mrze sociologiju. Broj 6) Ne pokušavaju da razumeju Kafku ili Fineganovo buđenje. Broj 7) I dalje veruju u Boga, porodicu, anđele, đavole, veštice, gobline, smisao, jasnoću, tačke, zareze i druge takve zastarele stvari. Broj 8) Deca vole zanimljive priče, a ne vodiče, tumačenja i objašnjenja u potpisu. Broj 9) Kada je knjiga dosadna, deca otvoreno zevaju, bez imalo stida i straha od nadređenih. Broj 10) Deca ne misle da njihov omiljeni pisac ima moć spasiti čovečanstvo. Takve detinjaste misli mogu dokonati samo odrasli.”

Navodimo ovde i Singerovo prošireno Razmišljanje vezano za decu, njihovo čitanje i dečju književnost: „Da li su deca najbolji ocenjivači književnosti?”, prvobitno objavljeno u Čikaškom vremenu:

„Deca su najbolji čitaoci prave književnosti. Odrasli su opčinjeni velikim imenima, citatima i reklamom. Stručni ocenjivači književnosti, koji se zapravo bave društvenim pitanjima, ubedili su čitaoce da, ako roman ne pokušava da uzrokuje društvenu promenu, ono i nema vrednosti. Stotine profesora ubeđuju studente da su samo pisci kojima su potrebna podrobna objašnjenja i bezbrojna tumačenja veliki umni stvaraoci našeg vremena.

Deca ne podležu ovakvoj vrsti ubeđivanja. Deca i dalje vole jasnoću, smisao, pa čak i takve zastarele stvari kao što su tačka i zarez. Štaviše, mladi čitalac zahteva pravu priču, sa početkom, sredinom i krajem, onako kako se se priče pričale hiljadama godina.

U našem vremenu, kada je pripovedanje postalo zaboravljena umetnost, zamenjena jeftinim društvenim naukama i petparačkom psihologijom, dete ostaje nezavistan čitalac koji se oslanja samo na sopstveni ukus. Velika imena i razni zakonomerci detetu ništa ne znače. I sutra, kada današnja književnost za odrasle bude sasvim zaboravljena, knjige za decu će ostaviti trag pripovedanja, smisla, vere u porodicu, u Boga i u ljudskost.

Kada sednem da pišem priču, za početak moram dobiti primisao, o čemu pišem. Za decu se ne može pisati ono što neki stručni ocenjivači zovu „krajičkom života“. Te takozvane kriške života su dosadne čak i odraslima. Moram osetiti unutrašnju želju, žar da ispričam priču. Ponekad posedujem primisao, ali mi nedostaje želja da njom nosim. Zapisao sam tako stotine primisli koje nikada neću koristiti jer me baš i ne zanimaju.

Konačno, moram biti ubeđen — makar to bio privid — da sam jedini koji može da ispriča baš tu priču. To mora biti moja priča. Treba da odrazi moju sopstvenost, moje osobine, moj način gledanja na svet. Ako su ova tri uslova prisutna, pisaću. Ovo važi jednako kada pišem za decu ili za odrasle.

Nekim lošim knjigama nedostaju ova tri uslova. Nemaju priče za ispričati, u njima nema strasti i nemaju stvarnu vezu sa piscem. Pošto deca vole jasnoću i smisao, možda ćete se zapitati kako mogu da pišem o natprirodnom, što se prividno čini da nije nije ni jasno ni smisleno. Smisao i stvarnost, dve su različite stvari. Pisac može pisati smisleno o natprirodnom i besmisleno o svakodnevnom.

Deca su po prirodi sklona natprirodnom. Oni veruju u Boga, u đavola, u dobre i loše duhove i u sve vrste čarolije. Ipak, zahtevaju istinsku doslednost. Često postoji veliki smisao u veri, a malo smisla u bogatstvu stvarima. Oni koji tvrde da se svet sam stvorio često su ljudi bez poštovanja prema razumu.

Zanimljivo je da mnogi pisci koji dižu nos na priče natprirodnog pišu stvari za decu koje nisu ništa drugo do čisti haos. Postoje knjige za decu gde jedna rečenica nema veze sa drugom. Stvari se dešavaju proizvoljno i nasumično, bez ikakve spone sa saznanjem i mislima deteta.

Ne samo da takvo pisanje ne zabavlja dete, ono šteti njegovom načinu razmišljanja. Ponekad imam osećaj da takozvani napredni pisci za decu pokušavaju da pripreme dete za Finegane Džejmsa Džojsa ili druge slične zagonetke koje neki od profesora toliko vole da objašnjavaju. Umesto da im pomogne u razmišljanju takvo pisanje sakati dečji um.

Kažimo to ovako - natprirodno, da; gluposti, ne. Narodna umetnost ima ključnu ulogu u književnosti za decu. Beda savremene književnosti za odrasle je u tome što se potpuno odvojila od narodnog. Brojni savremeni pisci su izgubili svoje korene. Ne pripadaju i ne žele da pripadaju. Plaše se da ih nazovu usko plemenskim ili rodoljubivim. U stvari, književnosti i nema bez korena. Ne može se pisati maštovito o čoveku uopšte. U književnosti, kao i u životu, čovek mora biti određeno lice. Pojedinac ima svoju stvarnu i svoju duhovnu adresu.

Što je pisac više ukorenjen u svom okruženju, to ga ljudi više razumeju; što je rodoljubiviji, postaje svetskiji. Kada sam počeo da pišem priče iz svoje zbirke „Jarac Zlateh”, znao sam da će te priče čitati ne samo jevrejska deca već i nejevrejska deca. Opisao sam jevrejsku decu, jevrejske mudrace, jevrejske budale, jevrejske mladoženje, jevrejske neveste. Događaji koje sam ispričao nisu se desili na ničijoj zemlji, već u malim gradovima i selima koje sam dobro poznavao i gde sam odrastao. Moji sveci su bili jevrejski sveci, a demoni jevrejski demoni.

Mnoge današnje knjige za decu nemaju domaću boju, nikakvu prirodnu lepotu. Pisci se toliko trude da budu međunarodni – da proizvedu priču koja se mora dopasti svima – pa se na kraju nikome ne dopadaju. (Uzgred, Biblija, posebno Knjiga Postanja, vrvi od priča za decu. Sve kratke, jasne, duboko ukorenjene u svom vremenu i tlu. To je razlog njihove neograničene privlačnosti.)

Bez narodnog i dubokog korena na određenom tlu, književnost opada i nestaje. Ovo važi za svu književnost u svim vremenima. Na sreću, književnost za decu je i dan danas više ukorenjena u predanju nego književnost za odrasle. To joj daje posebnu važnost.

Pojedini pisci sednu da pišu knjigu, ne zato što vole priču, već što su zaljubljeni u poruku koju ona nosi. Ne nedostaje nama poruka. Nikada ih nije nedostajalo. Kada bi sve poruke nestale i ostaleo nam samo deset zapovesti, bilo bih ih dovoljno i za sadašnjost i budućnost. Nevolja nije u nedostatku poruka, već što odbijamo da ih poštujemo.

Pisac slabog dela, čija su poruka mir, jednakost i slične vrline čini nam slabu uslugu. Sve smo to već čuli i čućemo u uvodnicima novina, u propovedima, pa i od diplomata država silnika. Mnoštvo pisaca crpe sopstveno književno postojanje kroz pravedne poruke. Književnosti su potrebne dobro sačinjene i maštovite priče, a ne ustajale poruke. Svaka dobra priča sadrži poruku koju će čitaoci čak i ako nije očigledna pre ili kasnije otkriti. Još ne znam poruku Tolstojevog „Rata i mira”, ali je sjajna knjiga. Prava priča ima mnogo tumačenja, mnoštvo poruka, brdo viđenja. Događaji nikada ne zastarevaju; viđenja su ponekad od početka već ustajala.

Kada sam bio dete, bilo mi je drago što su mi pričale iste priče koje su čuli moji otac i deda. Deca mog vremena nisu čitala priče o pačićima koji su upali u kotlove supe i postali glinene žabe. Voleli smo priče o Adamu i Evi, Potopu, ljudima koji su izgradili Vavilonsku kulu, božanskim pustolovinama Avrama, Isaka, Jakova, Josifa. Učili su nas da se nikada u potpunosti ne oslanjamo ni na kog zakonomerca. Pokušali smo da pronađemo nadahnuće i doslednost u Božjim zakonima i Njegovim zapovestima. Mnogo zla koje se dešavaju danas, proizvod su čitanja loših dela u školskim danima.

Otkako sam počeo da pišem za decu razgovarao sam sa mnogo dece, čitao im priče i odgovorio na stotine njihovih pitanja. Uvek me čudi da deca poseduju istu ljubopitljivost kao i odrasli: „Kako ste dobili ideju za knjigu? Da li je to izmišljeno ili uzeto iz života? Koliko vam je potrebno da napišete knjigu? Da li koristite priče koje su vam pričali majka i otac?” Bez obzira koliko bila mala, deca su duboko zaokupljena takozvanim večitim pitanjima: Ko je stvorio svet? Ko je stvorio zemlju, nebo, ljude, životinje? Deca ne mogu da zamisle početak ili kraj vremena i prostora.

Deca razmišljaju i premišljaju pitanja kao što su pravda, svrha života, razlog patnje. Često im je teško da se pomire sa idejom da se životinje kolju da bi ih čovek mogao macati. Oni su zbunjeni i uplašeni smrću. Ne mogu da prihvate činjenicu da jaki treba da vladaju slabima.

Odrasli su odlučili da nema svrhe postavljati pitanja i da treba prihvatiti činjenice takvima kakve jesu. Dete je i dalje i filosof i bogotražitelj. Deci uvek predlažem da čitaju Bibliju. Biblija ne nudi sve odgovore, ali se bavi mnogim važnim pitanjima. Ona nam govori da postoji Bog koji je stvorio nebo i zemlju. Osuđuje Kainovo ubistvo Avelja. Govori nam da su zli kažnjeni a da su pravedni, iako mnogo pate, nagrađeni i voljeni od Svemogućeg.

Da mogu, objavio bih istoriju filosofije za decu, gde bih jednostavnim jezikom preneo osnovne ideje svih filosofa. Deca, koja su veoma ozbiljni ljudi, pažljivo bi čitala ovu knjigu. U naše doba, kada književnost za odrasle opada, dobre knjige za decu su jedina nada, jedino utočište. Mnogi odrasli čitaju i uživaju u dečijim knjigama. Pišemo ne samo za decu, već i za njihove roditelje. I oni su ozbiljna deca.”