Исак Башевис Сингер (1902. - 1991.) је великан одрасле и дечје књижевности двадесетог века. Посебно надахнуће пронашао је у народној уметности, причи и речи јеврејског народа, древним списима и Библији. Мала библиотека је објавила Сингерову причу „Мазл и Шлимазл, или млеко од лавице” у облику игране књиге.
Сингер је био је пето од шесторо деце, од којих је четворо преживело детињство. Његов отац, био је рабин, а његова мајка, ћерка рабина, била је домаћица која је била била писмена на јидишу. Његова сестра Хинде је патила од епилепсије и депресије а његов брат Израел је такође био писац. Обоје су играли истакнуте улоге у његовом животу и били му основа за бројне измишљене ликове. Отац му је умро 1929. Његов млађи брат Мојше, једини син који је остао православни Јеврејин, и његова мајка, умрли су у Помору.
Сингер није добио световно образовање. Отац га је подучавао јеврејском закону, а мајка Библију. Ишао је у православну верску основну школу, а од 1921. похађао рабинску богословију у Варшави, али је није довршио. Био је самоук ђак немачког и пољског као и философије. Иако је престао да прати Јеврејске верске налоге, задржао је веру у Бога. Свој приступ сажимао је овако: „чиним све у својој моћи да избегнем чинити зло“.
Први светски рат растурио је породицу. Израел се сакрио да би избегао војсну обавезу; Хинд се удала за резача дијаманата и преселила се у Низоземску; а Сингер је са мајком и Мојшеом отишао у Билгорај како би избегао глад у Варшави. У селу Билгорај се удубио у народну уметност.
Сингер је писао успешно за одрасле, али и за децу. Почео је да пише књижевност за децу када су га замолили да напише приче о Хануки, кључном јеврејском празнику. Збирка „Јарац Златех и друге приче”, објављена је 1966. године. Надахнуће је једноставно приповедања Библије, за коју је Сингер рекао да наглашава догађаје и описе ликова без испитивања. Уследили су ”Страшна гостионица”, и ”Мазел и Шлимазел или млеко од лавице”, потом „Када је Шлемијел отишао у Варшаву и друге приче”. Године 1969. објављене су „Приче дечака који одраста у Варшави”.
Када је 1978. године добио Нобелову награду за књижевност, Сингер је у свом говору рекао следеће везано за писање за децу:
„Постоји пет стотина разлога зашто сам почео да пишем за децу. Да уштедим време навешћу само десет. Број 1) Деца читају књиге. Децу баш брига за стручна мишљења. Број 2) Деца не читају да би пронашла себе. Број 3) Деца не читају да би се ослободила кривице, да утоле жеђ за побуном или да се ослободе отуђења. Број 4) Деци је психологија безначајна. Број 5) Мрзе социологију. Број 6) Не покушавају да разумеју Кафку или Финеганово буђење. Број 7) И даље верују у Бога, породицу, анђеле, ђаволе, вештице, гоблине, смисао, јасноћу, тачке, зарезе и друге такве застареле ствари. Број 8) Деца воле занимљиве приче, а не водиче, тумачења и објашњења у потпису. Број 9) Када је књига досадна, деца отворено зевају, без имало стида и страха од надређених. Број 10) Деца не мисле да њихов омиљени писац има моћ спасити човечанство. Такве детињасте мисли могу доконати само одрасли.”
Наводимо овде и Сингерово проширено Размишљање везано за децу, њихово читање и дечју књижевност: „Да ли су деца најбољи оцењивачи књижевности?”, првобитно објављено у Чикашком времену:
„Деца су најбољи читаоци праве књижевности. Одрасли су опчињени великим именима, цитатима и рекламом. Стручни оцењивачи књижевности, који се заправо баве друштвеним питањима, убедили су читаоце да, ако роман не покушава да узрокује друштвену промену, оно и нема вредности. Стотине професора убеђују студенте да су само писци којима су потребна подробна објашњења и безбројна тумачења велики умни ствараоци нашег времена.
Деца не подлежу оваквој врсти убеђивања. Деца и даље воле јасноћу, смисао, па чак и такве застареле ствари као што су тачка и зарез. Штавише, млади читалац захтева праву причу, са почетком, средином и крајем, онако како се се приче причале хиљадама година.
У нашем времену, када је приповедање постало заборављена уметност, замењена јефтиним друштвеним наукама и петпарачком психологијом, дете остаје независтан читалац који се ослања само на сопствени укус. Велика имена и разни закономерци детету ништа не значе. И сутра, када данашња књижевност за одрасле буде сасвим заборављена, књиге за децу ће оставити траг приповедања, смисла, вере у породицу, у Бога и у људскост.
Када седнем да пишем причу, за почетак морам добити примисао, о чему пишем. За децу се не може писати оно што неки стручни оцењивачи зову „крајичком живота“. Те такозване кришке живота су досадне чак и одраслима. Морам осетити унутрашњу жељу, жар да испричам причу. Понекад поседујем примисао, али ми недостаје жеља да њом носим. Записао сам тако стотине примисли које никада нећу користити јер ме баш и не занимају.
Коначно, морам бити убеђен — макар то био привид — да сам једини који може да исприча баш ту причу. То мора бити моја прича. Треба да одрази моју сопственост, моје особине, мој начин гледања на свет. Ако су ова три услова присутна, писаћу. Ово важи једнако када пишем за децу или за одрасле.
Неким лошим књигама недостају ова три услова. Немају приче за испричати, у њима нема страсти и немају стварну везу са писцем. Пошто деца воле јасноћу и смисао, можда ћете се запитати како могу да пишем о натприродном, што се привидно чини да није није ни јасно ни смислено. Смисао и стварност, две су различите ствари. Писац може писати смислено о натприродном и бесмислено о свакодневном.
Деца су по природи склона натприродном. Они верују у Бога, у ђавола, у добре и лоше духове и у све врсте чаролије. Ипак, захтевају истинску доследност. Често постоји велики смисао у вери, а мало смисла у богатству стварима. Они који тврде да се свет сам створио често су људи без поштовања према разуму.
Занимљиво је да многи писци који дижу нос на приче натприродног пишу ствари за децу које нису ништа друго до чисти хаос. Постоје књиге за децу где једна реченица нема везе са другом. Ствари се дешавају произвољно и насумично, без икакве споне са сазнањем и мислима детета.
Не само да такво писање не забавља дете, оно штети његовом начину размишљања. Понекад имам осећај да такозвани напредни писци за децу покушавају да припреме дете за Финегане Џејмса Џојса или друге сличне загонетке које неки од професора толико воле да објашњавају. Уместо да им помогне у размишљању такво писање сакати дечји ум.
Кажимо то овако - натприродно, да; глупости, не. Народна уметност има кључну улогу у књижевности за децу. Беда савремене књижевности за одрасле је у томе што се потпуно одвојила од народног. Бројни савремени писци су изгубили своје корене. Не припадају и не желе да припадају. Плаше се да их назову уско племенским или родољубивим. У ствари, књижевности и нема без корена. Не може се писати маштовито о човеку уопште. У књижевности, као и у животу, човек мора бити одређено лице. Појединац има своју стварну и своју духовну адресу.
Што је писац више укорењен у свом окружењу, то га људи више разумеју; што је родољубивији, постаје светскији. Када сам почео да пишем приче из своје збирке „Јарац Златех”, знао сам да ће те приче читати не само јеврејска деца већ и нејеврејска деца. Описао сам јеврејску децу, јеврејске мудраце, јеврејске будале, јеврејске младожење, јеврејске невесте. Догађаји које сам испричао нису се десили на ничијој земљи, већ у малим градовима и селима које сам добро познавао и где сам одрастао. Моји свеци су били јеврејски свеци, а демони јеврејски демони.
Многе данашње књиге за децу немају домаћу боју, никакву природну лепоту. Писци се толико труде да буду међународни – да произведу причу која се мора допасти свима – па се на крају никоме не допадају. (Узгред, Библија, посебно Књига Постања, врви од прича за децу. Све кратке, јасне, дубоко укорењене у свом времену и тлу. То је разлог њихове неограничене привлачности.)
Без народног и дубоког корена на одређеном тлу, књижевност опада и нестаје. Ово важи за сву књижевност у свим временима. На срећу, књижевност за децу је и дан данас више укорењена у предању него књижевност за одрасле. То јој даје посебну важност.
Поједини писци седну да пишу књигу, не зато што воле причу, већ што су заљубљени у поруку коју она носи. Не недостаје нама порука. Никада их није недостајало. Када би све поруке нестале и осталео нам само десет заповести, било бих их довољно и за садашњост и будућност. Невоља није у недостатку порука, већ што одбијамо да их поштујемо.
Писац слабог дела, чија су порука мир, једнакост и сличне врлине чини нам слабу услугу. Све смо то већ чули и чућемо у уводницима новина, у проповедима, па и од дипломата држава силника. Мноштво писаца црпе сопствено књижевно постојање кроз праведне поруке. Књижевности су потребне добро сачињене и маштовите приче, а не устајале поруке. Свака добра прича садржи поруку коју ће читаоци чак и ако није очигледна пре или касније открити. Још не знам поруку Толстојевог „Рата и мира”, али је сјајна књига. Права прича има много тумачења, мноштво порука, брдо виђења. Догађаји никада не застаревају; виђења су понекад од почетка већ устајала.
Када сам био дете, било ми је драго што су ми причале исте приче које су чули моји отац и деда. Деца мог времена нису читала приче о пачићима који су упали у котлове супе и постали глинене жабе. Волели смо приче о Адаму и Еви, Потопу, људима који су изградили Вавилонску кулу, божанским пустоловинама Аврама, Исака, Јакова, Јосифа. Учили су нас да се никада у потпуности не ослањамо ни на ког закономерца. Покушали смо да пронађемо надахнуће и доследност у Божјим законима и Његовим заповестима. Много зла које се дешавају данас, производ су читања лоших дела у школским данима.
Откако сам почео да пишем за децу разговарао сам са много деце, читао им приче и одговорио на стотине њихових питања. Увек ме чуди да деца поседују исту љубопитљивост као и одрасли: „Како сте добили идеју за књигу? Да ли је то измишљено или узето из живота? Колико вам је потребно да напишете књигу? Да ли користите приче које су вам причали мајка и отац?” Без обзира колико била мала, деца су дубоко заокупљена такозваним вечитим питањима: Ко је створио свет? Ко је створио земљу, небо, људе, животиње? Деца не могу да замисле почетак или крај времена и простора.
Деца размишљају и премишљају питања као што су правда, сврха живота, разлог патње. Често им је тешко да се помире са идејом да се животиње кољу да би их човек могао мацати. Они су збуњени и уплашени смрћу. Не могу да прихвате чињеницу да јаки треба да владају слабима.
Одрасли су одлучили да нема сврхе постављати питања и да треба прихватити чињенице таквима какве јесу. Дете је и даље и философ и боготражитељ. Деци увек предлажем да читају Библију. Библија не нуди све одговоре, али се бави многим важним питањима. Она нам говори да постоји Бог који је створио небо и земљу. Осуђује Каиново убиство Авеља. Говори нам да су зли кажњени а да су праведни, иако много пате, награђени и вољени од Свемогућег.
Да могу, објавио бих историју философије за децу, где бих једноставним језиком пренео основне идеје свих философа. Деца, која су веома озбиљни људи, пажљиво би читала ову књигу. У наше доба, када књижевност за одрасле опада, добре књиге за децу су једина нада, једино уточиште. Многи одрасли читају и уживају у дечијим књигама. Пишемо не само за децу, већ и за њихове родитеље. И они су озбиљна деца.”
