Aleksa

Vilijam Šekspir (26. april 1564. – 23. april 1616.) se smatra za najvećeg pisca na engleskom jeziku. Vilijam se rodio i živeo je u Stratfordu na reci Ejvon. Imao je tri mlađa brata i dve mlađe sestre. Otac mu je bio proizvođač rukavica koji je kasnije postao gradonačelnik Stratforda. Kada je Vilijam imao 18 godina, oženio je En Hatavej, ženu osam godina stariju od njega. Imali su troje dece, Suzanu, Hamneta i Džudit. Ne zna se kako je izdržavao svoju mladu porodicu. Neki naučnici misle da je bio učitelj. Drugi misle da je bio deo glumačkog putujućeg društva.

Do 1592. Šekspir je radio kao pisac i glumac u Londonu. Te godine London je opustošila pošast zvana crna kuga. Pozorišta i druga javna mesta su zatvorena kako bi se zaustavilo širenje bolesti. Šekspir se tada u potpunosti okrenuo pisanju. Sva svoja dela je napisao između 1590. i 1613. godine i to najmanje 40 dramskih dela i veliki broj ljubavnih pesama. Zaslužan je za dodavanje brojnih novih reči i izraza engleskom jeziku. Smatra se da je stvorio preko 1.700 engleskih reči.

Pisao je tragedije, komedije i istorije. Tragedije su drame koje opisuju propast glavnog junaka. Najpoznatije Šekspirove tragedije uključuju dela: ”Hamlet”, ”Kralj Lir” i ”Magbet”. Komedije su šaljive predstave koje se srećno završavaju. Šekspirove komedije uključuju ”San letnje noći” i ”Kako vam se sviđa”. Šekspirove istorije su drame o moćnim istorijskim ličnostima kao što su engleski kraljevi, recimo Henri četvrti ili Ričard drugi.

Šekspirove drame se i dan danas izvode a njegove reči i izrazi i dan danas govore. Šekspir je od značaja i za opšti uspeh Engleskog jezika i za njegovo širenje svetom. Drame koje je osmislio Šekspir su postale osnov za mnoge kasnije filmske priče. Mnogi omiljeni dečji i odrasli filmovi su zapravo samo prerušene Šekspirove predstave. Recimo, film ”Kralj lavova” u velikoj meri prati priču o Hamletu.

Pored glume i pisanja, Šekspir se bavio i poslovnom stranom pozorišta, koje je tada bilo najvažnija scenska umetnost, poput filma u današnje doba. Obogatio se. Šekspir se povukao iz pozorišta oko 1610. Vratio se u svoj rodni grad Stratford na Ejvonu. Tu je i preminuo 23. aprila 1616. godine. Do njegove smrti tek su pojedine njegove drame objavljene. Po Šekspirovoj smrti, njegovi prijatelji i poštovaoci su sakupili sve njegove drame i objavili ih sedam godina kasnije, 1623. godine.

Mala biblioteka je objavila priređeno skraćeno igrano izdanje tragedije Magbet, kao i drame ”Julije Cezar” i ”Romeo i Julija”, u prevodu Svetislava Stefanovića.

Alan Boske, rođen Anatol Bisk (28. mart 1919. Odesa, Ukraina – 8. mart 1998. Pariz), je bio Francuski pesnik. 1925. godine njegova porodica se preselila u Brisel, gde je studirao na Briselskom univerzitetu, i potom Na Sorboni, u Parizu. Mobilisan je 1940. i borio se u Francuskoj vojsci. 1942. godine je sa porodicom izbegao u Njujork, gde je prvo pomagao u uređivanju časopisa Glas slobodne Francuske, a potom bio dobrovoljac u američkoj vojsci tokom rata. Tokom rata je postao američki državljanin, kao i državljanin Francuske od 1980. godine.

Isak Baševis Singer (1902. – 1991.) je velikan odrasle i dečje književnosti dvadesetog veka. Posebno nadahnuće pronašao je u narodnoj umetnosti, priči i reči jevrejskog naroda, drevnim spisima i Bibliji. Mala biblioteka je objavila Singerovu priču „Mazl i Šlimazl, ili mleko od lavice” u obliku igrane knjige.

Singer je bio je peto od šestoro dece, od kojih je četvoro preživelo detinjstvo. Njegov otac, bio je rabin, a njegova majka, ćerka rabina, bila je domaćica koja je bila bila pismena na jidišu. Njegova sestra Hinde je patila od epilepsije i depresije a njegov brat Izrael je takođe bio pisac. Oboje su igrali istaknute uloge u njegovom životu i bili mu osnova za brojne izmišljene likove. Otac mu je umro 1929. Njegov mlađi brat Mojše, jedini sin koji je ostao pravoslavni Jevrejin, i njegova majka, umrli su u Pomoru.

Singer nije dobio svetovno obrazovanje. Otac ga je podučavao jevrejskom zakonu, a majka Bibliju. Išao je u pravoslavnu versku osnovnu školu, a od 1921. pohađao rabinsku bogosloviju u Varšavi, ali je nije dovršio. Bio je samouk đak nemačkog i poljskog kao i filosofije. Iako je prestao da prati Jevrejske verske naloge, zadržao je veru u Boga. Svoj pristup sažimao je ovako: „činim sve u svojoj moći da izbegnem činiti zlo“.

Prvi svetski rat rasturio je porodicu. Izrael se sakrio da bi izbegao vojsnu obavezu; Hind se udala za rezača dijamanata i preselila se u Nizozemsku; a Singer je sa majkom i Mojšeom otišao u Bilgoraj kako bi izbegao glad u Varšavi. U selu Bilgoraj se udubio u narodnu umetnost.

Singer je pisao uspešno za odrasle, ali i za decu. Počeo je da piše književnost za decu kada su ga zamolili da napiše priče o Hanuki, ključnom jevrejskom prazniku. Zbirka „Jarac Zlateh i druge priče”, objavljena je 1966. godine. Nadahnuće je jednostavno pripovedanja Biblije, za koju je Singer rekao da naglašava događaje i opise likova bez ispitivanja. Usledili su ”Strašna gostionica”, i ”Mazel i Šlimazel ili mleko od lavice”, potom „Kada je Šlemijel otišao u Varšavu i druge priče”. Godine 1969. objavljene su „Priče dečaka koji odrasta u Varšavi”.

Kada je 1978. godine dobio Nobelovu nagradu za književnost, Singer je u svom govoru rekao sledeće vezano za pisanje za decu:

„Postoji pet stotina razloga zašto sam počeo da pišem za decu. Da uštedim vreme navešću samo deset. Broj 1) Deca čitaju knjige. Decu baš briga za stručna mišljenja. Broj 2) Deca ne čitaju da bi pronašla sebe. Broj 3) Deca ne čitaju da bi se oslobodila krivice, da utole žeđ za pobunom ili da se oslobode otuđenja. Broj 4) Deci je psihologija beznačajna. Broj 5) Mrze sociologiju. Broj 6) Ne pokušavaju da razumeju Kafku ili Fineganovo buđenje. Broj 7) I dalje veruju u Boga, porodicu, anđele, đavole, veštice, gobline, smisao, jasnoću, tačke, zareze i druge takve zastarele stvari. Broj 8) Deca vole zanimljive priče, a ne vodiče, tumačenja i objašnjenja u potpisu. Broj 9) Kada je knjiga dosadna, deca otvoreno zevaju, bez imalo stida i straha od nadređenih. Broj 10) Deca ne misle da njihov omiljeni pisac ima moć spasiti čovečanstvo. Takve detinjaste misli mogu dokonati samo odrasli.”

Navodimo ovde i Singerovo prošireno Razmišljanje vezano za decu, njihovo čitanje i dečju književnost: „Da li su deca najbolji ocenjivači književnosti?”, prvobitno objavljeno u Čikaškom vremenu:

„Deca su najbolji čitaoci prave književnosti. Odrasli su opčinjeni velikim imenima, citatima i reklamom. Stručni ocenjivači književnosti, koji se zapravo bave društvenim pitanjima, ubedili su čitaoce da, ako roman ne pokušava da uzrokuje društvenu promenu, ono i nema vrednosti. Stotine profesora ubeđuju studente da su samo pisci kojima su potrebna podrobna objašnjenja i bezbrojna tumačenja veliki umni stvaraoci našeg vremena.

Deca ne podležu ovakvoj vrsti ubeđivanja. Deca i dalje vole jasnoću, smisao, pa čak i takve zastarele stvari kao što su tačka i zarez. Štaviše, mladi čitalac zahteva pravu priču, sa početkom, sredinom i krajem, onako kako se se priče pričale hiljadama godina.

U našem vremenu, kada je pripovedanje postalo zaboravljena umetnost, zamenjena jeftinim društvenim naukama i petparačkom psihologijom, dete ostaje nezavistan čitalac koji se oslanja samo na sopstveni ukus. Velika imena i razni zakonomerci detetu ništa ne znače. I sutra, kada današnja književnost za odrasle bude sasvim zaboravljena, knjige za decu će ostaviti trag pripovedanja, smisla, vere u porodicu, u Boga i u ljudskost.

Kada sednem da pišem priču, za početak moram dobiti primisao, o čemu pišem. Za decu se ne može pisati ono što neki stručni ocenjivači zovu „krajičkom života“. Te takozvane kriške života su dosadne čak i odraslima. Moram osetiti unutrašnju želju, žar da ispričam priču. Ponekad posedujem primisao, ali mi nedostaje želja da njom nosim. Zapisao sam tako stotine primisli koje nikada neću koristiti jer me baš i ne zanimaju.

Konačno, moram biti ubeđen — makar to bio privid — da sam jedini koji može da ispriča baš tu priču. To mora biti moja priča. Treba da odrazi moju sopstvenost, moje osobine, moj način gledanja na svet. Ako su ova tri uslova prisutna, pisaću. Ovo važi jednako kada pišem za decu ili za odrasle.

Nekim lošim knjigama nedostaju ova tri uslova. Nemaju priče za ispričati, u njima nema strasti i nemaju stvarnu vezu sa piscem. Pošto deca vole jasnoću i smisao, možda ćete se zapitati kako mogu da pišem o natprirodnom, što se prividno čini da nije nije ni jasno ni smisleno. Smisao i stvarnost, dve su različite stvari. Pisac može pisati smisleno o natprirodnom i besmisleno o svakodnevnom.

Deca su po prirodi sklona natprirodnom. Oni veruju u Boga, u đavola, u dobre i loše duhove i u sve vrste čarolije. Ipak, zahtevaju istinsku doslednost. Često postoji veliki smisao u veri, a malo smisla u bogatstvu stvarima. Oni koji tvrde da se svet sam stvorio često su ljudi bez poštovanja prema razumu.

Zanimljivo je da mnogi pisci koji dižu nos na priče natprirodnog pišu stvari za decu koje nisu ništa drugo do čisti haos. Postoje knjige za decu gde jedna rečenica nema veze sa drugom. Stvari se dešavaju proizvoljno i nasumično, bez ikakve spone sa saznanjem i mislima deteta.

Ne samo da takvo pisanje ne zabavlja dete, ono šteti njegovom načinu razmišljanja. Ponekad imam osećaj da takozvani napredni pisci za decu pokušavaju da pripreme dete za Finegane Džejmsa Džojsa ili druge slične zagonetke koje neki od profesora toliko vole da objašnjavaju. Umesto da im pomogne u razmišljanju takvo pisanje sakati dečji um.

Kažimo to ovako – natprirodno, da; gluposti, ne. Narodna umetnost ima ključnu ulogu u književnosti za decu. Beda savremene književnosti za odrasle je u tome što se potpuno odvojila od narodnog. Brojni savremeni pisci su izgubili svoje korene. Ne pripadaju i ne žele da pripadaju. Plaše se da ih nazovu usko plemenskim ili rodoljubivim. U stvari, književnosti i nema bez korena. Ne može se pisati maštovito o čoveku uopšte. U književnosti, kao i u životu, čovek mora biti određeno lice. Pojedinac ima svoju stvarnu i svoju duhovnu adresu.

Što je pisac više ukorenjen u svom okruženju, to ga ljudi više razumeju; što je rodoljubiviji, postaje svetskiji. Kada sam počeo da pišem priče iz svoje zbirke „Jarac Zlateh”, znao sam da će te priče čitati ne samo jevrejska deca već i nejevrejska deca. Opisao sam jevrejsku decu, jevrejske mudrace, jevrejske budale, jevrejske mladoženje, jevrejske neveste. Događaji koje sam ispričao nisu se desili na ničijoj zemlji, već u malim gradovima i selima koje sam dobro poznavao i gde sam odrastao. Moji sveci su bili jevrejski sveci, a demoni jevrejski demoni.

Mnoge današnje knjige za decu nemaju domaću boju, nikakvu prirodnu lepotu. Pisci se toliko trude da budu međunarodni – da proizvedu priču koja se mora dopasti svima – pa se na kraju nikome ne dopadaju. (Uzgred, Biblija, posebno Knjiga Postanja, vrvi od priča za decu. Sve kratke, jasne, duboko ukorenjene u svom vremenu i tlu. To je razlog njihove neograničene privlačnosti.)

Bez narodnog i dubokog korena na određenom tlu, književnost opada i nestaje. Ovo važi za svu književnost u svim vremenima. Na sreću, književnost za decu je i dan danas više ukorenjena u predanju nego književnost za odrasle. To joj daje posebnu važnost.

Pojedini pisci sednu da pišu knjigu, ne zato što vole priču, već što su zaljubljeni u poruku koju ona nosi. Ne nedostaje nama poruka. Nikada ih nije nedostajalo. Kada bi sve poruke nestale i ostaleo nam samo deset zapovesti, bilo bih ih dovoljno i za sadašnjost i budućnost. Nevolja nije u nedostatku poruka, već što odbijamo da ih poštujemo.

Pisac slabog dela, čija su poruka mir, jednakost i slične vrline čini nam slabu uslugu. Sve smo to već čuli i čućemo u uvodnicima novina, u propovedima, pa i od diplomata država silnika. Mnoštvo pisaca crpe sopstveno književno postojanje kroz pravedne poruke. Književnosti su potrebne dobro sačinjene i maštovite priče, a ne ustajale poruke. Svaka dobra priča sadrži poruku koju će čitaoci čak i ako nije očigledna pre ili kasnije otkriti. Još ne znam poruku Tolstojevog „Rata i mira”, ali je sjajna knjiga. Prava priča ima mnogo tumačenja, mnoštvo poruka, brdo viđenja. Događaji nikada ne zastarevaju; viđenja su ponekad od početka već ustajala.

Kada sam bio dete, bilo mi je drago što su mi pričale iste priče koje su čuli moji otac i deda. Deca mog vremena nisu čitala priče o pačićima koji su upali u kotlove supe i postali glinene žabe. Voleli smo priče o Adamu i Evi, Potopu, ljudima koji su izgradili Vavilonsku kulu, božanskim pustolovinama Avrama, Isaka, Jakova, Josifa. Učili su nas da se nikada u potpunosti ne oslanjamo ni na kog zakonomerca. Pokušali smo da pronađemo nadahnuće i doslednost u Božjim zakonima i Njegovim zapovestima. Mnogo zla koje se dešavaju danas, proizvod su čitanja loših dela u školskim danima.

Otkako sam počeo da pišem za decu razgovarao sam sa mnogo dece, čitao im priče i odgovorio na stotine njihovih pitanja. Uvek me čudi da deca poseduju istu ljubopitljivost kao i odrasli: „Kako ste dobili ideju za knjigu? Da li je to izmišljeno ili uzeto iz života? Koliko vam je potrebno da napišete knjigu? Da li koristite priče koje su vam pričali majka i otac?” Bez obzira koliko bila mala, deca su duboko zaokupljena takozvanim večitim pitanjima: Ko je stvorio svet? Ko je stvorio zemlju, nebo, ljude, životinje? Deca ne mogu da zamisle početak ili kraj vremena i prostora.

Deca razmišljaju i premišljaju pitanja kao što su pravda, svrha života, razlog patnje. Često im je teško da se pomire sa idejom da se životinje kolju da bi ih čovek mogao macati. Oni su zbunjeni i uplašeni smrću. Ne mogu da prihvate činjenicu da jaki treba da vladaju slabima.

Odrasli su odlučili da nema svrhe postavljati pitanja i da treba prihvatiti činjenice takvima kakve jesu. Dete je i dalje i filosof i bogotražitelj. Deci uvek predlažem da čitaju Bibliju. Biblija ne nudi sve odgovore, ali se bavi mnogim važnim pitanjima. Ona nam govori da postoji Bog koji je stvorio nebo i zemlju. Osuđuje Kainovo ubistvo Avelja. Govori nam da su zli kažnjeni a da su pravedni, iako mnogo pate, nagrađeni i voljeni od Svemogućeg.

Da mogu, objavio bih istoriju filosofije za decu, gde bih jednostavnim jezikom preneo osnovne ideje svih filosofa. Deca, koja su veoma ozbiljni ljudi, pažljivo bi čitala ovu knjigu. U naše doba, kada književnost za odrasle opada, dobre knjige za decu su jedina nada, jedino utočište. Mnogi odrasli čitaju i uživaju u dečijim knjigama. Pišemo ne samo za decu, već i za njihove roditelje. I oni su ozbiljna deca.”

Stefan Mitrov Ljubiša (29. februar 1824 – 23. novembar 1878) je bio srpski književnik iz Boke kotorske.

Stefan Mitrov Ljubiša je rođen u Budvi, u Paštrovićima, poslednjeg dana februara 1824. godine. Otac mu se zvao Mitar, a majka Kata Brdareva.

Mitar Ljubiša, otac Stefanov, a sin Lukše, tajnika općine paštronske, proveo je mal’ ne čitav svoj vek na moru, bio je pošten i razborit čovek. Po očevoj smrti ostao je Stefan na tankom imanju, na staroj materi i na mlađoj sestri. Jedinac u majke, Stefan je bio propušten i prohiren. Prispio četrnaestoj godini, nije znao gotovo ni azbuke, jer u to vrijeme u rodnome mu gradu nije bivalo uredne škole, a onu koja je bila Stefan je malo ili nimalo pohodio. No ostavši sirakom, odade se živo k nauci, takvim uspehom da ga vidimo samouka postati g. 1843, tajnikom općinskim u Budvi.

Ljubiša se borio da uvede narodni jezik u javni život i borio se za ravnopravnost vera, odnosno da se ukine policijska naredba po kojoj je bila prinuđena većina pravoslavnijeh Bokeza da slavi katoličke praznike.

Tokom znatnog političkog rada, Ljubiša nije propuštao da se bavi narodnom knjigom. Iako, o svojoj spoznaji srpskog jezika on sam kaže: „Dok se nisam oženio, mnogo sam se malo osvrćao na narodnu knjigu. Glava punana italijanskijeh i francuskijeh pisama, nije nikako mogla priljubiti svoju vlaštitu knjigu. Pošto se oženih (sa Sofijom, kćeri Joka Petrisavova Ćelovića Rišnjanina) česti ženini prekori nagnaju me da zavirim i u našoj knjizi. Oplijeni me i začari bogastvo i izvorna mudrost narodnijeh umotvorina. Izučim maternji jezik, omili mi se i uljubim ono što sam prije mal ne prezirao.”

Ljubišine pripovetke se odlikuju neiscrpnim bogatstvom narodnijeh izražaja i pučkog krasnorječja, pokuzujući da Ljubiša nije učio srpskog jezika iz knjiga, već ustiju naroda našega na jugu, gde je matica i kovnica pučkih umotvorina.

Ljubiša je sve svoje književne radove napisao tokom poslednjih deset godina života. Ljubiša sam kaže: „Videći grdni rasap što se po štampi čini lepim našim jezikom, puče mi srce od bola, pak se dadoh i ja nešto da pišem, kao neki prosvjed, protivu takvog jezika. Da li ću nešto uspjeti, bojim se ljuto!” Najvažnije Ljubišine pripovetke su: „Lažni car Šćepan Mali”, „Kanjoš Macedonović”, „Pop Andrović”, „Prodaja patrijare Brkića”, „Krađa i prekrađa zvona”, „Pričanja Vuka Dojčevića”, „Skočidjevojka”.

Godine 1860. Ljubiša stupa kao poslanički kandidat za državni sabor u Beču. Doba između 1870. i 1878. godine Ljubiša je proveo u Zadru. Smrt ga je (23. novembra 1878) zatekla u Beču, odakle je 1885. godine prenesen u zavičaj.

Jovan Jovanović Zmaj rođen je u Novom Sadu 1833.godine, a umro 1904. u Kamenici. Bio je lekar. Studirao je medicinu u Pešti i službovao u raznim mestima od Novog Sada do Zagreba. Vojvodina je u to vreme bila znatno razvijenija od Srbije, i središte razvoja srpskog jezika, kulture i umetnosti. Počinje da piše veoma rano, još kao đak i student. Bavljenje književnim stvaralaštvom proširio je na uređivanje satiričnih i dečjih časopisa i listova Komarac, Javor, Zmaj (po kome dobija nadimak), Žiža, Ilustrovana ratna hronika, Starmali. Najduže je uređivao Neven, najvažniji dečji list srpske književnosti. Bio je srećno oženjen i u braku imao petoro dece. Za kratko vreme mu umiru i deca i žena, što će znatno uticati na njegovo pesništvo.

Često je u listovima koje je uređivao morao sve poslove raditi sam: bio je urednik, glavni saradnik, crtač, prodavac, poštar… Zmaj je bio čovjek neviđene snage i rečitosti. Zmaj je pokretač, začetnik našeg pesništva za decu. Nepopravljivi, večiti dečak Zmaj, znao je da zaigra dušom, umeo je da naslika decu sa ljubavlju, oduševljenjem i razumevanjem oca. Dao nam je bezbroj jednostavnih, lepih stihova pevajući neposredno, iz duše koja je duboko poznavala i iskreno volela.

U Zmajevim pesmama detinjstvo kao čarolija sve što dotakne pretvara u igru i maštu. Zmaj je prvi dečji pesnik na srpskom jeziku, i istovremeno preteča današnjeg savremenog pesništva za decu. Pevajući za decu Zmaj je stvorio reči bez značenja, kovanice, kalambure, reči-varke i izraze koje van sveta Zmajeve pesme ne postoje: ”laždipaždi”, ”bilbiliti”, ”Jututun”, ”juhahaha”…

Bora Ćosić, u zbirci „Dečja poezija srpska” odaje odgovarajuću poštu Zmaju: „Jovanu Jovanoviću-Zmaju pripada još uvek najviše mesto u srpskom dečjem pesništvu, bez obzira na to što isto misle već pedeset godina njegovi brzopleti kritičari. Zmaj je umeo, u sredini mentalno još sasvim „nevinoj“, bez ikakve pedagoške tradicije da vaspostavi odnos prema mladom čitaocu, nedvosmisleno savremen. Njemu pripada zasluga za većinu današnjih maštovitih podviga dečjeg pesništva: „klepalačkom“ i odveć melodioznom frazom on je iscrtao začuđujuće i paradoksalno nemelodiozne, zaprepaštujuće i iracionalne sadržaje, a njegova uvek budna „didaktička“ svest koristila je svoju „vaspitačku“ ulogu za nove primere smešnoslovlja, začaranosti i fantastike. Njegov značaj utoliko je veći što su te lude i zanosno „nestvarne“ priče nikle iz okvira i za potrebe malograđanske dečje sobe, prostora tolikih, budalasto srečenih, kandiranih kobajagi-dečjih proizvedenija nastalih posle Zmaja. Rođena iz prevoda i prerade građanske pesme za decu (uglavnom, nemačke), Zmajeva dečja pesma ne samo što je nadmašila prvotne svoje uzore, već je ostala osnovna, začetnička, prava savremena dečja pesma srpskog jezika.”

—–

Mala biblioteka je sa ponosom objavila igranu knjigu Zmajevih odabranih pesama za malu decu, „Điha, điha”.

Osnovnu školu i nižu gimnaziju Mirjana Vukmirović (1938-2015) završila je u rodnom mestu, sremskom selu Martinci, višu gimnaziju u Sremskoj Mitrovici, a Filološki fakultet, u prvoj generaciji Opšte (svetske) književnosti sa teorijom, u Beogradu. Na postdiplomskim studijama, u Beogradu i na Sorboni, proučavala je problem slobode u književnom delu Žan-Pola Sartra.

Mirjana Vukmirović je pisala eseje i kritike. Dve knjige: O carskim potajnim ušima i Izbor po srodnosti čekaju kod izdavača. Prevela je sa francuskog jezika šezdesetak knjiga različitih žanrova: stihove Apolinera, Sandrara, Sen-Pol-Rua, Valerija Larboa, Edmona Žabesa, Alena Boskea, Filipa Žakotea i drugih, dela P.-Luja Kurijea, Pijažea, Lefevra, Pjera Korneja, Balzaka, Sartra, Simone de Bovoar, Margerite Jursenar, Simone Vej, Sandrarovu prozu, R. Gijoa, Ž. Kesela. L. Pergoa, P. Daninosa, Marsela Panjola, Sent-Egziperija, Rolana Godea i drugih, a sa ruskog nekoliko stotina stihova Marine Cvetajeve. Za prevod celokupne poezije Bleza Sandrara – Iz celog sveta u srce sveta, SKZ, dobila je nagradu „Miloš Đurić”, za najbolji prevod objavljen u Srbiji 1990. godine, „Sergej Slastikov” – za Sandrarove Male crnačke priče za decu belaca, najbolji prevod knjige za decu 1992, 1995. BIGZ-ovu nagradu za prevode Sandrarovih Istinitih priča i Ukorenjivanja Simone Vej i 2003. Nagradu za životno delo koju dodeljuje Udruženje književnih prevodilaca Srbije za celokupan prevodilački rad.

Zastupljena je u nekoliko antologija. Pesme su joj prevedene na više jezika. I sama je načinila izbor naših pesnikinja, čije su pesme, zajedno sa bugarskim i makedonskim, objavljene 2003. na bugarskom jeziku pod naslovom Pridavam forma na kopneža, kao i izbore iz poezije belgijske pesnikinje Lilijane Vuters (Ugarak, Pasoš za svet) i francuskog barda Iva Bonfoa (Od vetra i od dima, Nedovršivo). Pripremila je antologiju francuske poezije XX veka.

Mala biblioteka je objavila divne prevode Mirjane Vukmirović: Mali princ (A.E.Egziperi), Konj aplaudira (Alen Boske) kao i njenu izuzetnu zbirku pesama (za odrasle), Soneti za gubitnika. Mirjana nam je pročitala sve pesme iz obe zbirke pesama. Njeno veoma lepo, osećajno čitanje čine ova dela izuzetnim i nas na njih veoma ponosnim.

Mihajlo Pupin (27. septembar/9. oktobar 1854 – 12. mart 1935) rođen je u Idvoru u Vojvodini, tadašnja Austro Ugarska, danas Srbija, od oca Konstantina i majke Olimpijade. Bio je naučnik, pronalazač i profesor na Univerzitetu Kolumbija. Dobitnik je Pulicerove nagrade (1924. godine) za autobiografsko delo „Sa pašnjaka do naučenjaka”. Mihajlo Pupin je tokom svog naučnog rada dao značajne zaključke vazne za polja višestruke telegrafije, bazične telegrafije i telefonije, rentgenologije i elektrotehnike. Zaslužan je za pronalazak Pupinovih kalemova. Dobitnik je mnogih naučnih priznanja, bio je član Američke akademije nauka, Srpske kraljevske akademije i počasni doktor 18 univerziteta.

Milutin Milanković (1879 – 1958.), astronom, geofizičar, klimatolog, matematičar, inženjer pronalazač, doktor tehnike, univerzitetski profesor, književnik, rođen je u Dalju 28. maja 1879. u uglednoj porodici.

O svojim precima, u rodoslovu koji je sastavio za period od 1690. do 1940. godine, Milanković kaže: „Milankovi potomci, koji se po njemu nazvaše Milankovićima, živeli su u Dalju dva i po veka. Svojim sposobnostima i težnjom ka višem popeše se u rang intelektualaca i fakultetlija već svojim trećim kolenom, mojim pradedom Todorom, koji je svršio pravne nauke, a školovao i svoje sinove”. Milutinov otac Milan i majka Jelisaveta, iz ugledne osječke porodice Muačević, izrodili su šestoro djece, od kojih je troje umrlo u djetinjstvu i ranoj mladosti, a dugovjeki su bili samo Milutin, njegova sestra bliznakinja Milena i mlađi brat Bogdan, poznati romanista i muzikolog.

Milutin nije redovno pohađao osnovnu školu, nego je imao privatne učitelje i sva četiri razreda osnovne škole položio je odjednom1889. godine. Veliki uticaj na formiranje Milankovićeve ličnosti imala je rodna kuća i njezino okruženje, posebno veličanstveni Dunav koji je proticao pored njihove bašte. Godine 1889. Milutin se upisuje u realnu gimnaziju u Osijeku. Ovdje će presudnu ulogu u njegovom životnom opredjeljenju imati profesor matematike Vladimir Varićak, docniji poznati matematičar, član JAZU i SANU. Godine 1896. upisuje se Milanković na studije građevinske tehnike, gdje za 6 godina stiče zvanje diplomiranog inženjera, a 1904. godine postaje doktor tehničkih nauka.

Na poziv poznatih naučnika Jovana Cvijića, Mihaila Petrovića i Bogdana Gavrilovića, Milanković napušta uspešan dotadašnji posao građevinskog stručnjaka i prihvata mjesto vanrednog profesora primjenjene matematike na tek osnovanom Univerzitetu u Beogradu. Na ovoj dužnosti ostaće sve do penzionisanja 1955. godine. U međuvremenu izabran je za redovnog člana SANU i dopisnog člana JAZU. Umro je u Beogradu 12. decembra 1958. godine, a po vlastitoj želji, njegovi posmrtni ostaci preneseni su u Dalj, 1966. godine, gdje počiva u svojoj porodičnoj grobnici s roditeljima, sestrom, braćom i brojnim precima među kojima je bilo i seljaka i ratnika, oficira i generala, dvorskih savjetnika i narodnih tribuna, pronalazača i filozofa.

Rudolf Erik Raspe (1736 – 1794) bio je nemački bibliotekar, pisac i naučnik, koga i sam njegov životopisac naziva ‘prevarantom’.

Raspe je najbolje znan po svojoj zbirci priča: Neverovatne dogodovštine Barona Minhauzena. Minhauzen je književna ličnost, ali zasnovana na stvarnom čoveku. Karl Fridrih Hijeronim Minhauzen se rodio u Bodenverderu 11. maja 1720. godine, a umro u istom gradu 22. februara 1797. godine. Minhauzen je voleo da silno preteruje i i izmišlja priče o svom ratovanju u Rusiji. On je kao nemački baron sa nepunih dvadeset godina pristupio ruskoj vojsci i sa njima se borio protiv Turaka. Po povratku u rodnu Nemačku izmišljao je i pričao neverovatne pustolovine tokom svog boravka u Rusiji, o letenju na Mesec i svom velikom junaštvu.

Raspe je zabeležio neke od ovih priča, i potom ih objavio delom u novinama i u obliku knjige u Oksfordu, Engleskoj.

U srpskom jeziku kaže se da neko ‘laže k’o Minhauzen’, ili pak, neobavezno, da ‘baroniše’.