Aleksa

Alan Aleksandar Miln (18. januar 1882 – 31. januar 1956) je bio engleski pisac najbolje znan po svojim knjigama o medi Vini Pu-u i dečaku Kristoferu Robinu. Miln je bio priznat pesnik i pozorišni pisac, ali je slava Vini Pua zasenila sva njegova druga dela.

Knjige o Vini Pu-u su posvećene Milnovom sinu a nadahnuće dolazi iz priča koje je Miln satkao iz dečakovog života pored šume u Engleskoj i lutaka sa kojima se igrao. Jedine dve knjige Aleksandra A. Milna o Vini Pu-u su Vini Pu i Kuća na Puovom uglu.

Mala biblioteka je objavila obe knjige, u izuzetnom prevodu Luke Semenovića (po nama daleko najboljem prevodu Vinija na srpski jezik). Igrana knjiga Vini zvani Pu je dostupna na stranicama Male biblioteke. Knjigu je za nas pročitao mladi Rade Ćosić. Zvučni zapis je ukupnog trajanja 3 sata i 30 minuta. Obrada zvuka Mala biblioteka.

Dositej (Dimitrije) Obradović je rođen 1739. ili 1742. godine u Čakovu, srpsko-rumunskom mestu u Tamiškom Banatu. Otac Dimitrijev zvao se Đurađ, a po zanimanju bio je ćurčija i trgovac, a majka Kruna bila je kći Ranka Paunkića iz Semartona. Otac mu je umro oko 1748. godine i posle smrti ostavio je udovicu sa četvoro male dece. Mati Kruna umire ubrzo, oko 1752. godine. Deca su se rasturila po porodici a o malom Dimitriju je brinuo jedan tetak. Dete je učilo u mesnoj srpskoj školi. Kako se odlikovao ljubavlju prema knjizi, tetak naumi da ga spremi za popa. Čitanje žitija svetaca zavrte mozak dvanaestogodišnjem dečku, po prirodi sklonom sanjarenju i maštanju, i jednom prilikom htede sa nekim prosjačkim kaluđerima iz Dečana da beži u Tursku, u pustinju da se posveti. Trezveni tetak, videći bolesno stanje detinje mašte, da bi ga zadržao od tih verskih zanosa, odvede ga nazad u Temišvar, kod jednog jorgandžije, na zanat.

Kada se prva povoljna prilika ukazala, stari verski zanos se ponova razbuktao. Dimitrije je ostavio zanat, rodbinu i zavičaj, i jula 1757. godine zakucao na vrata fruškogorskog manastira Hopova. Hopovskom igumanu Teodoru Milutinoviću dopao se bistar dečko koji je već lepo znao da čita, i uzeo ga za svoga đaka. Dimitrije se posvetio izučavanju života svetaca i po uzoru na njih živi isposnički život. Februara 1758. godine Dimitrije je zakaluđeren, i dobija svešteno ime Dositej.

Veoma brzo manastirska prosta svakodnevnica razbija mladom isposniku zablude o kaluđerskom svetiteljstvu. Pomno čitajući i razmišljajući, u Dositeju se rodila želja da ode „makud u svet, gde bi se moglo štogod naučiti”. Zapisao je: „Ta, zar bi mogao Zlatousti ovako umno, ovako slatko besediti, da nije učio. Mora se učiti, pa kako bilo”. Počinje čitati građanske knjige, samoobrazuje se, uči latinski jezik, želi više znanja i prave nauke. Kaluđeri mu čine smetnje pa se sa njima sukobi. Novembra 1760. beži iz manastira.

Preko Slavonije dolazi do Zagreba, potom učiteljuje u Kninskom Polju, Dalmatinskom Kosovu, Boki Kotorskoj. Upoznaje narodni život, lepote čistog jezika, narodnu mudrost. Kao učitelj i domaći vaspitač, ili kao manastirski gost, obišao je skoro ceo Balkan i Malu Aziju, zatim Italiju, Nemačku, Francusku, Englesku, Austriju i Rusiju.

Vraća se u Dalmaciju, gde je 1770. godine završio tri spisa: Ižica, Hristoitija i Venac od Llfavita. Posle kraćeg boravka u Karlovcima, tada najznačajnijem duhovnom i umnom središtu srpskog naroda, gde je živeo Zaharija Stefanović Orfelin, jedan od najprosvećenijih Srba svoga doba koji ga je podstakao da ide u svet i stiče znanja, otisnuo se u Nemačku i dospeo u Hale. Univerzitet u ovom gradu bio je nosilac ideja prosvećenosti. Dositej se upisuje na univerzitet gde sluša filozofiju. Napuštajući Hale, odbacio je svešteničku odoru, zamenivši je građanskim odelom.

Provodi značajan broj godina u Lajpcigu, Beču i potom u Trstu. Godine 1783 u Lajpcigu, štampa svoje prvo delo „Život i priključenija“. U njemu je ispričao svoj život od rođenja do trideset i devete godine i svoj život propratio mislima o potrebi obrazovanja i nauke. U Lajpcigu je štampao: Pismo Haralampiju (1783), Život i priključenija (1783) i Sovjeti zdravago razuma (1784). U Beču je štampao Basne (1788), kao i Sobranije raznih naravoučitelnih veščej (1793).

Dositejev život iz osnova se izmenio kada je izbio Prvi srpski ustanak. Tada je boravio u Trstu, gde je po drugi put dospeo 1802. godine na poziv srpskih trgovaca. Tršćanski trgovci su mu namenili 2.000 forinti godišnje da uči srpsku decu i stvara svoja dela. U Veneciji je štampao knjigu Etika ili filosofija naravoučitelna (1803). Na prve vesti o dizanju ustanka 1804. godine, Dositej, koji je u tršćanskoj sredini uživao veliki ugled, organizovao je prikupljanje pomoći ustanicima.

Oduševljen pobedama ustanika, Dositej je ispevao nadaleko čuvenu pesmu Vostani Serbie. Širom Srpstva, čuli su se stihovi: „Vostani Serbije, mati naša mila! I postani opet što si prije bila! Bosna, sestra tvoja, na tebe gleda, Hercegova zemlja i Černaja Gora, Daleke države i ostrovi mora.” Svome narodu Dositej je predvideo zavidni uspon. Prošao je mnoge zemlje, upoznao mnoge ljude, i baš zbog toga bio je uveren da od Srba „izabranije nacije neće biti”; samo kad nauka i prosveta dođu među njih. Nije proteklo mnogo vremena, kada se Dositej odlučio da pređe u Srbiju: „Ako Bog da takvo dobro izmenjenije stvari u Srbiji, kao što nas novine obnadeždavaju, rado bih u zemlju praroditelja prešao”.

U Beograd je došao 1807. godine, pošto je prethodno obavio niz značajnih poslova za ustaničku Srbiju. Kao najprosvećeniji i najučeniji Srbin svoga vremena, postao je prvi srpski ministar prosvete. Podizao je škole, mirio i savetovao ustaničke vođe, i bio je Karađorđev lični sekretar i savetnik. Odmah po postavljenju otpočeo je temeljni rad na otvaranju ne samo osnovnih nego i srednjih i stručnih škola. Već krajem 1807. godine, u Beogradu je otvorena dvorazredna gimnazija.

Godine 1808. pokrenuo je otvaranje Velike škole, koja će prerasti u univerzitet. Na svečanosti upriličenoj tim povodom, istakao je da posle turskog ropstva „valja da se staramo da izbavimo dušu našu od sužanjstva duševnog, to jest od neznanja i slepoće uma”. Velika škola je bila mešavina pravnog i filozofskog fakulteta, sa predmetima iz vojne akademije i bogogoslovije. Dve godine kasnije, Dositejevim zalaganjem, u Beogradu je otvorena i Bogoslovija.

U književnom radu, Dositejeva glavna misao je: „biti koristan svome narodu”. On ne stavlja sebi u zadatak da u svojim knjigama izražava sebe, da stvara osobena dela, koja će mu obezbediti slavu. Kao što u njegovim očima nauka nije sama sebi cilj, tako je i književnost samo jedno sredstvo opšteg napretka.

Dositej se borio za opismenjivanje srpskog naroda i za slobodu Srbije. Za života su mu ukazivane brojne časti. Vožd Karađorđe ga je nazvao Rodoljubom naroda svoga. Zanimljiva je i njegova pojava: njegova priroda i osobine poklapaju se sa mislima koje je propovedao i knjigama koje je pisao. Bio je tih, krotak, dobrodušan čovek, sa jakim unutrašnjim životom. Dositejevo zaveštanje je: „Nauči od mudrijega, to ti je velika korist. I nauči drugog koliko možeš: to ti je velika zadužbina”.

Dositej Obradović je preminuo 1811. godine u Beogradu. Sahranjen je u Sabornoj crkvi.

—-

Mala biblioteka je objavila „Dositejeve basne”, Dositejev priređen prevod Ezopovih i drugih basni. Knjigu smo objavili u obliku „igrane knjige”, koja sadrži osamdeset četiri zvučna zapisa pročitanih priča.

Ivana Brlić Mažuranić rođena je 18. aprila 1874. godine u Ogulinu u poznatoj porodici Mažuranića, koja je hrvatskoj kulturi dala niz znamenitih ličnosti. Njen deda Ivan Mažuranić napisao je poznati ep „Smrt Smail-age Čengića”. Jedan deo svog detinjstva provela je u rodnom gradu, a preostali u Zagrebu dedinoj kući. Udala se u osamnaestoj godini za dr Vatroslava Brlića, uglednog hrvatskog političara, i od tada živi u Brodu na Savi (danas Slavonski Brod), gradu u kojem i nastaju sva njena dela. Svetsku slavu i glas „hrvatskog Andersena” stekla je delima „Valjani i nevaljani” (1902), „Škola i praznici” (1905), „Čudnovate zgode šegrta Hlapića” (1913), „Priče iz davnine” (1916), „Knjiga o omladini” (1923). Umrla je u Zagrebu 21. septembra 1938. godine.

Jovo Ivanić je rođen u Somboru 1985. godine, gde živi i radi. Oduvek mu je bila želja da se bavi crtanim filmovima. Samouk je i sve svoje vreme koristi da razvije crtačke i animatorske veštine. Pre saradnje sa Malom bibliotekom, radio je kratke animirane filmove za ličnu upotrebu u vidu čestitki, i učestvovao je na smotrama kratkih i crtanih filmova, gde je imao zapažen uspeh i osvojio je nekoliko nagrada. Upoznavši se sa radom Male biblioteke, ukazuje mu se prilika da pokaže svoje stvaralačko umeće. Stvaralačke želje su mu prevashodno okrenute ka umetnosti, i bavi se još i muzikom. Bio je član istaknutog Somborskog hora ‘Iuventus Cantat”, koji je na najprestižnijim svetskim smotrama osvajao zlatne medalje. Trenutno peva u Somborskom Crkvenom horu, čiji članovi oživljavaju najlepše dečije pesme za Malu biblioteku. Kada želi da se opusti i odmori, svira aboridžinski didgeridoo.

Dejan Medaković (Zagreb, 7. jul 1922 – Beograd, 1. jul 2008) je bio srpski istoričar umetnosti i akademik, predsednik Srpske akademije nauka i umetnosti. Rođen je 7. jula 1922. u Zagrebu kao sin Đorđa Medakovića, ekonomiste, i Anastasije, domaćice. Deda po ocu mu je bio Bogdan Medaković, a pradeda Danilo Medaković. Gimnaziju je završio 1941. u Sremskim Karlovcima. Od 1942. do kraja rata živeo kao izbeglica u Beogradu gde je radio u Muzeju kneza Pavla, a nakon rata radio je u Muzeju grada Beograda, Ministarstvu za nauku i kulturu i Saveznom zavodu za zaštitu spomenika kulture. Studirao je istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Kao asistent radio je na istorijskom institutu SANU od 1952. do 1954. Pred komisijom akademije doktorirao je disertacijom Grafika srpskih štampanih knjiga XV-XVII veka 1954. godine (štampana u izdanjima akdemije 1958). Potom je prešao na Filozofski fakultet u Beogradu gde je ostao do penzionisanja 1982. godine. Dopisni član SANU postao je 1972. a redovni 1981. godine. Bio je dekan Filozofskog fakulteta, sekretar odeljenja istorijskih nauka SANU, generalni sekretar SANU.

Mala biblioteka je objavila igranu (pročitanu) knjigu Dejana Medakovića „O davnom Beogradu”.

Narodna epska pesma je oblik pesništva pisan od strane Srba na prostoru današnje Srbije, Bosne i Hercegovine, Hrvatske, Makedonije i Crne Gore. Osnovni ciklusi Epske pesme su stvoreni od strane nepoznatih stvaralaca od 14 do 19. veka. Epska pesma u najvećoj meri se odnosi na istorijske događaje iz srpske istorije. Prenošena je od strane pevača i guslara, sa kolena na koleno, i nije zapisivana sve do početka 19. veka kada su na tome počeli raditi Vuk Karadžić i drugi. Najveći broj pesama Vuk je zapisao od velikih pevača koji su bili živi u njegovo doba, posebno od Tešana Podrugovića, Filipa Višnjića, Starca Milije, Starca Raška. Ti pevači su ne samo prenosili narodne pesme, već ih i stvarali, a onima koje su prenosili su davali sopstveni umetnički pečat.

Srpska narodna epska pesma nosi sobom pamćenje, osećanje i jezik. Narodna guslarska pesma je od neuporedivog značaja. Mala biblioteka je objavila niz epskih pesama u obliku igrane knjige, gde su sve pesme pročitane.

Mala biblioteka je zamišljena da bude zgodan, bezbedan i probran izvor reči i srpskog jezika za decu svih uzrasta i njihove roditelje koji žive širom sveta. Mala biblioteka je posvećena razvoju i oplemenjavanju jezika. Mala biblioteka je bezbedna, laka i zabavna za korišćenje.

Ceo sadržaj Male biblioteke je vid istraživanja, opita, upita u jeziku, pa je i Mala biblioteka istraživačka, radna stanica i radionica.

U Maloj biblioteci su sarađivali brojni vredni, pametni i spretni mladi saradnici: Neda, Jovo, Dragana, Sanja, Goran, Jevta, Stiv, Dejan, Milan, Nikola, Nenad, Borko, Petar, Miloš, Milena, Miloš, Vuk, Mrđan, Marija, Pavle, Sonja, Marija i brojni drugi kojima smo svima zahvalni na radu i trudu.

Branislav Nušić, rođen kao Alkibijad Nuša (Beograd, 20. oktobar 1864. — Beograd, 19. januar 1938.), srpski je književnik, dramski pisac, komediograf, dramaturg, pozorišni upravnik i diplomata. Rođen je oktobra 1864. godine u Beogradu, od majke Ljubice i oca Đorđa, uglednog trgovca žitom. Imao je tri brata i sestru Anku (udatu Živadinović). Prilikom rođenja dali su mu helensko ime Alkibijad. Otac mu je rođen u Solunu, a kada je malo odrastao, sa majkom, Nušićevom babom, je prešao u Srbiju. Pošto otac po rođenju nije nasledio prezime, u znak poštovanja, otac je preuzeo prezime od Gerasima Nuše, trgovca kod koga je radio i koji se o njemu starao kao o sopstvenom detetu.

Kada je odrastao Nušić je bezuspešno pokušavao da istraži očevo poreklo, putujući po Makedoniji (oko Prespanskog jezera), odakle mu je rodom bila očeva majka. O svom poreklu je zapisao: „Ja ne znam ni šta sam. Balkanac jesam svakako. Ima u meni arnautskoga i vlaškoga i srpskoga.” U porodici je bio izuzetak, jedini je pokazavši sklonost ka književnosti. Svoj veliki dar za pozornicu objašnjavao je time da su kod nas samo Cincari imali takav veliki dar i kao primer naveo: Jovana Steriju Popovića, Dimetrija Demetra i sebe. Prve radove potpisivao je krštenim imenom. Na studije u Velikoj školi u Beogradu, upisao se kao Alkibijad Nuša, ali je za vreme studija promenio ime i prezime u Branislav Nušić.

Detinjstvo je proveo u Smederevu, gde se porodica preselila, zbog očevih trgovačkih poslova. U Smederevu je završio osnovnu školu i prva dva razreda gimnazije, počeo da piše svoje prve pesme i prvi put se susreo se pozorištem. U gradu je gostovalo putujuće pozorište Mihaila Dimića. Po odlasku u Jagodinu pozorište je sve scenske ukrase ostavilo u kući Nušićevog oca. Mladi Alkibijad je te ukrase iskoristio da osnuje svoje pozorište. Tada je, sa trinaest godina, za potrebe svog pozorišta, priredio svoju prvu šaljivu komediju pod nazivom „Riđa brada“.

U Beogradu, kao đak četvrte godine Realke (gimnazije), premljen je u đačku družinu Prve beogradske gimnazije „Nada“. Svoje prve radove objavio je u „Golubu“, omladinskom listu, pokrenutom 1879, a nešto kasnije i listovima „Nada“ i „Zabavnik za omladinu“ (1882). Godinu dana je studirao prava na Univerzitetu u Gracu, gde je položio opšta prava i istoriju srpskog naroda. Zbog nedostatka sredstava se vratio u Beograd i na kraju diplomirao na Velikoj školi (1888). U Beogradu je imao širok krug prijatelja, a među najbolje je spadao Vojislav Ilić.

Dok se 1885. godine nalazio na odsluženju vojnog roka izbio je srpsko-bugarski rat, u kome je učestvovao, kao dobrovoljac. Po završetku rata vratio se u Beograd. Njegova prva knjiga, objavljena 1886. godine, bile su „Pripovetke jednog kaplara“, iz srpsko-bugarskog rata. Zbog pesme „Dva raba“ Nušić je optužen za „uvredu njegovog veličanstva“ i osuđen na dve godine zatvora. Posle povlačenja kralja Milana je pomilovan.

Odmah po završetku školovanja (1888), pošto je odležao godinu dana u zatvoru u Požarevcu, primljen je u državnu službu u Ministarstvu inostranih dela. Desetogodišnji činovnički rad u spoljnjim poslovima započinje 1889. godine, kao pisar u Bitolju, a završio je kao vicekonzul u Konzulatu Kraljevine Srbije u Prištini, tada još uvek kraju Osmanskog carstva. Kao srpski činovnik spoljnjih poslova, Nušić je najviše vremena proveo u Prištini. Bio je vesele prirode i za svakoga je imao pogodnu reč, zbog čega je bio omiljen. Nušić ljude nije samo dočekivao na radnom mestu, već je išao među njih. Ljudi su ga dočekivali pred školom, crkvom ili su ga sretali na ulici. Ulazio je u kafane da popije i tamo je mogao sve da vidi i čuje. Sa ženom je odlazio fijakerom u obilazak, na svadbe, čak i kada ne bi bio pozvan, a njegovo prisustvo, za domaćina je značila veliku čast.

Oženio se 1893. godine u Bitolju, sa Darinkom, ćerkom trgovca Božidara Đorđevića. Sledeće godine rodila se ćerka Margita-Gita (udata Predić-Nušić). Dve godine kasnije rodio se sin Strahinja-Ban. Imali su i ćerku Oliveru. Dečja imena su birana iz srpskih narodnih epskih pesama, Margita-Gita po Kosovki devojci, Strahinja-Ban, po Strahinjiću Banu, Olivera, po ćerci kneza Lazara i kneginje Milice. Najstarija ćerka, kasnije je postala javni radnik, Strahinja-Ban je poginuo u Prvom svetskom ratu, kod Požarevca (1915), kao borac đačke čete, a najmlađa, Olivera je umrla još kao dete.

U Beograd se vratio 1900. godine, kada je imenovan za sekretara Ministarstva prosvete i ponovo se posvetio pozorištu. Postao je dramaturg i upravnik Narodnog pozorišta. Zamenik mu je bio Janko Veselinović. Uređivao je Pozorišni list. Od venčanja kralja Aleksandra i kraljice Drage 1900., pa do Majskog prevrata 1903. kraljica Draga je podržavala pozorišne umetnosti, a Branisla Nušić je sa njom bio vrlo blizak.

Uz Jovana Dučića odigrao je važnu ulogu u demonstracijama za vreme istorijske krize 1908. godine kada je Austro-Ugarska prisvojila Bosnu i Hercegovinu. Jovan Dučić je napisao proglas „Beograđani, otadžbina je u opasnosti!” pozivajući građane na veliki zbor, a Nušić je išao po gradu i držao brojne govore. Započelo je prijavljivanje dobrovoljaca za rat i prijavio se među prvima. Negodovanju su se pridružili i đaci, nastava je obustavljena, a pripremljeni su i zahtevi, koje je zajedno sa „vojvodom Savom Hercegovcem“ obučenim u bogatu hercegovačku nošnju, sa sve isukanom sabljom u ruci, obojica jašući na dva belca i predvodeći 20.000 demonstranata, proneo od Terazija do Ministarstva inostranih poslova. Ujahao je u Ministarstvo, gde se u to vreme održavala ministarska sednica.

Nekoliko meseci po osnivanju lista „Politika“, postao je 1904. prvi saradnik Politike, i bio iskren prijatelj sa osnivačem Vladislavom Ribnikarem. U „Politici“ je uređivao rubriku „Iz beogradskog života“ i „Sve je već to jednom bilo“. Nušić se potpisivao pod pseudonimom jevrejskog mudraca Ben Akibe, pisca pomenute izreke.

Godina 1915. bila mu je izuzetno teška, poginuo mu je sin, u borbama kod Požarevca. Njegova porodica je sa vojskom prešla u izgnanstvo, preko Ablanije na Krf. Tada mu je umro i otac, u 96. godini, koji je u to vreme živeo u Prištini. Godine 1915—1918. proveo je u uzbeglištvu, u Marselju, Nici (kao sekretar Narodne skupštine), Parizu i Ženevi. Dešavanja tokom 1915. godine je opisao po oslobođenju u svojim opsežnim ispovestim „Devetstopetnaesta“.

Među brojnim društvenim ostvarenjima, kumovao je i osnivanju „Kola Srpskih sestara” i Udruženju prijatelja umetnosti „Cvijeta Zuzorić”, po pesnikinji, zaštitnici umetnosti i književnosti iz Dubrovnika u 16. veku. Na njegov predlog, krajem 1937. osnovano je „Povlašćeno pozorište za decu i omladinu Roda” ili samo „Roda“, preteča pozorišta „Boško Buha”. Ovu ideju ostvarila su ćerka Gita, sa mužem Milivojem Predićem, Nušićeva rođaka Sofija, dramaturg sa mužem Živojinom Vukadinovićem. Prva predstava je održana 23. januara 1938. Pozorište je zatvoreno je maja 1945. godine od strane posleratne vlasti, ali je Gita pet godina kasnije uspela je da dobije saglasnost o pokretanju dečjeg pozorišta „Boško Buha”, koje je sa prvim predstavama krenulo 1951.

Nušić je postao je član Srpske kraljevske akademije (Akademije umetnosti) 1933., sa pristupnom besedom „O Jovanu Popoviću – Steriji“, i kasnije bio njen sekretar. Sve do smrti nastavio je neumorno da piše. Njegova poslednja komedija „Vlast“, za koju je uspeo da napiše prva dva čina, ostala je nedovršena. Umro je 19. januara 1938. godine u 73. godini u Beogradu, u svojoj kući na Dedinju, okružen porodicom, sestrom Ankom, rodbinom i prijateljima.

Osim proslavljenih predstava poput „Gospođa Ministarka”, „Sumnjivo lice“, „Protekcija“, „Narodni poslanik“, „Put oko sveta“, „Ožalošćena porodica“ i niza drugih, večno prisutne su Nušićeva „Autobiografija”, i smehotresno delo za decu „Hajduci”. Mala biblioteka je objavila Nušićeve Hajduke u iPad izdanju.

Vuk Stefanović Karadžić (Tršić, 26. oktobar/6. novembar 1787 – Beč, 7. februar 1864) tvorac je savremenog srpskog jezika. Bio je književnik, neumorni sakupljač narodnih pesama i prvog srpskog rečnika. Po svom ukupnom uticaju Vuk je svakako među najznačajnijim ličnostima srpske književnosti i povesti uopšte.

Vuk je učio da čita i piše kod rođaka, nakon toga školovanje je nastavio u Loznici, potom u manastiru Tronoša kod Šapca. Godine 1804. odbijen mu je upis u gimnaziju jer je sa sedamnaest godina bio prestar. Pred početak Prvog srpskog ustanka radio je kao pisar kod Đorđa Ćurčije, cerskog hajduka. Usled bolesti noge boravio je na lečenju u Novom Sadu i Pešti ali se godine 1810. vratio u Srbiju, da radi kao učitelj u osnovnoj školi.

Učestvovao je u Prvom srpskom ustanku kao pisar i činovnik u Negotinskoj krajini. Tu je blisko upoznao vođu negotinskih ustanika, Hajduk Veljka Petrovića, o čijem životu je pisao.

Nakon sloma ustanka preselio se u Beč, 1813. godine. Upoznaje Jerneja Kopitara, cenzora slovenskih knjiga, na čiji je podsticaj krenuo u prikupljanje srpskih narodnih pesama, pokrenuo borbu za promene u ćiriličnom pismu i za uvođenje narodnog jezika u književnost.

Vuk je ostvario ogroman utican na srpski jezik putem sakupljanja tada žive i živo prisutne usmene građe narodnog jezika i narodne spoznaje. Međutim, promene koje je uspeo da sprovede pri uprošćavanju pisma i potpunog razdvajanja od slavenoserbskog jezika, nisu opšte priznate kao povoljne. Naime, smatra se da su potiskanjem slavenoserbskog značajno znanje i bogatstvo jezika propali, a savremeni jezik trajno osiromašio. O ovome recimo govori Svetislav Basara u svom eseju “Dva veka Wooka”.

Mala biblioteka je objavila nekoliko dela koje je sakupio ili napisao Vuk Karadžić. Osim epskih pesama objavili smo i priređeno izdanje “Žitija Hajduk Veljka Petrovića”, u obliku igrane knjige.